Алекса Шантић рођен је у Мостару 27. маја 1868. а умро од туберкулозе у истом граду 2. фебруара 1924. Био је српски песник и академик, родом из Мостара где је већи део свог живота боравио и стварао.
Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“, у трговачкој породици. Имао је два брата и две сестре, од којих је једна рано преминула. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани и потом се вратио у Мостар, након недавно угушеног херцеговачког устанка против Аустрије, и започео рад у очевој трговачкој радњи.
Тек неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. Његове песме пуне су емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
Због својих песама је током Првог светског рата затворен као талац и оптуживан. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
У његовим родољубивим песмама исијава жарка љубав према своме народу, понос јуначком прошлошћу, протест против мучне садашњости и вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрслу прошлост.
Подсетимо се његових маестралних стихова:
У једној од најлепших таквих песама Шантић указује на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем. Написана је 1910. године. Сигурно је сви знате, јер смо је у школи учили напамет, а они који су заборавили нека се подсете:
О класје моје
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Kо ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?
Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.
Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране –
И снова пати, сељаче, и трпи…
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру…
А теби само, ко псу у синџиру,
Бациће мрве… О, срам и грдоба!…
И нико неће чути јад ни вапај –
Нити ће ганут бол пјану господу…
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Kо ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?
