Бадњак односно храстово дрво на Божић, има две симболике. Једна је везана за српску митологију и религију пре примања хришћанства, а друга симболика потиче управо из хришчанског тумачења. Обе су врло занимљиве.
Хришћанска симболика бадњака
Бадњак симболише храст који су пастири донели у витлејемску пећину где је рођен Исус и које је праведни Јосиф заложио да угреје хладну пећину. Варнице које су полетеле у небо су најавиле посебан догађај. Такође, бадњак је најава Часног крста Христовог.
Паганска симболика бадњака
Према историчару религије Чајкановићу, бадњак представља божанство своје врсте које се спаљује да би поново оживело. Према Дробњаковићу, он је битан моменат што се при Бадњој вечери призивају “домаћи покојници” што говори о вези са култом покојника. Поготово што је трпеза посна, служи се на слами и не поспрема се три дана већ само додаје, јер је то својеврсна гозба намењена прецима.
Други аутори истичу посебну улогу бадњака као неку врсту заштитника огњишта. Бадњак је повезан са сунчевим циклусом и потиче из култа поштовања сунца. Спаљивањем храста (светог дрвета) се из ватре рађало ново сунце и зато је прослављано у кругу огњишта.
Бадњак код других народа – изненадиће вас, није само заступљен код Срба!
Иако се мисли да је култ бадњака аутентично словенски, он је раширен свуда по Европи. Више аутора тврди да је познато да су Келти палили храст као део култа чекања следећег лета. Од њих је то остало присутно дуго на британским острвима а познато је међу многим европским народима.
Срби и Русини ложе бадњак. Руси и Бугари ложе јелку, а некада су ложили храст (Бугари су га звали бдник). Французи као бадњак ложе трешњино дрво.
