Tog davnog 7. oktobra 1928. godine na Kalemegdanskoj tvrđavi otkriven je Pobednik, veličanstveni spomenik Ivana Meštrovića i verovatno najveći simbol Beograda.
Ali, ono što je možda najinteresantnije u čitavoj istoriji koja prati ovaj beogradski zaštitni znak je to što je vrlo smetao damama zbog jedne stvari sa kojom je osmišljen.
Njegova priča počinje još 1913. godine, neposredno po okončanju Drugog balkanskog rata –
Predsednik beogradske opštine, Ljuba Davidović, od već čuvenog vajara Ivana Meštrovića zatražio je da u čast srpske pobede izradi spomenik koji bi stajao na najprometnijem beogradskom trgu – Terazijama.
I Meštrović je izradio model – osmislio je monumentalnu fontanu prečnika od osam metara, sa četiri lava koja bi je krasila i u srednini petostepenim stubom od pet-šest metara – simbolom petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao “Pobednik”. Međutim, počeo je Prvi svetski rat i Meštrović je, kao austrougarski državljanin, morao da napusti Srbiju.
Dugo se verovalo da je skulptura uništena, ali ju je Meštrović, pre odlaska, poslao na livenje u Češku što ju je spasilo.
Kad je rat prošao, izmenila se i svrha pravljenja Pobednika. Pobednik balkanskih ratova zamalo da postane Pobednik u “velikom” svetskom sukobu iz koga su Južni Sloveni izašli ujedinjeni u jednu državu. Više nije moglo biti reči samo o srpskim žrtvama i junacima već i onim koje su imali Hrvati, Slovenci, Crnogorci…
Kada je vraćen iz Češke Pobednik je odložen u jednu šupu na Senjaku gde je čamio punih devet godina, sve dok se neko 1927. godine nije dosetio da bi spomenik ipak mogao da bude postavljen, ovoga puta za obeležavanje decenije od proboja Solunskog fronta.
Tadašnja prestonička javnost bila je zgrožena mogućnošću da na najpoznatijem gradskom trgu stoji “go muškarac”! On takav, smatrale su mnoge uzorne beogradske dame, može samo da postidi smerne devojke i loše utiče na moral mladeži uopšte.
Golotinja je bila jedan problem. Drugi je bio sam izgled skulpture. Neki su smatrali da je koncepcija srpskog junaka kao GOLOG potpuno neprimerena. On bi trebalo da ima mnogo više nacionalnih obeležja, a ne da liči na starogrčke modele – rekla je Neda Kovačević, istraživačica i hroničarka zbivanja u srpskoj prestonici.
Spomeniku kao takvom, smatrali su kritičari, nedostaju bilo kakva obeležja koja bi ga povezala sa Beogradom i Srbijom jer takav kakvim ga je zamislio Meštrović, mogao bi da stoji i na nekom trgu u Parizu, Londonu ili Beču.
Ideje kako da se preuredi skulptura bile su brojne. Neki su čak smatrali da bi trebalo da ga obuku kad je već go.
Sve ovo danima je zaokupljalo pažnju beogradske čaršije. Pljuštali su najrazličitiji predlozi od onih da se Pobednik “obuče” u šajkaču i opanke do onih da je najbolje da se postavi u bazen “kada je već go”.
I kada je zapretila mogućnost da Pobednik opet završi u nekoj šupi iz koje verovatno ovoga puta nikada ne bi ni izašao, pronađeno je kompromisno rešenje – umesto na Terazijama, spomenik će biti postavljen na Kalemegdanu.
Pobednik je tako završio na beogradskoj tvrđavi, podignut na visinu od sedamnaest i po metara “ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje” kako je napisala tadašnja Politika.
Izvor: Stil/Kurir
