Još davno je Vuk Karadžić zabeležio mnoge običaje u srpskom narodu. Među njima je i krsna slava ili krsno ime kako je još zovu.
Evo šta je Vuk pribeležio još pre 200 godina.
“Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koga on slavi, i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan. Domaćin se stara i pripravlja za celu godinu kako će i s čim će proslaviti krsno ime.
Kada bude uoči krsnog imena pred noć, onda zađe jedan iz kuće (obično mladji) po selu te zove (na krsno ime) sve seljake, koji ono krsno ime ne slave; tj. pred svakom kućom skine kapu i obično ovako počne; “Božja kuča i vaša! pozdravio je otac (ili brat) da dodjete doveče na čašu rakije da se razgovorimo i da malo noći potkratimo; što sveti Nikola ( ili koji bude) donio, nećemo sakriti: dođite, nemojte da ne dođete”.
Kad zvanice dolaze svečarima u kuću, obično ovako govore: ” Dobar veče i čestito ti sveto! Slavio ga mnogo ljeta i godina u zdravlju i veselju!”
Gde koji ponesu i jabuku, te dadu domaćinu kad mu nazovu dobar večer. Prije ruka ili na ručak, treba da dođe i pop da prekadi i da osvešta koljivo.
Kad već bude oko pola ručka, onda zapale voštanu sveću, donesu tamjan i vina, te ustanu u slavu: pomole se Bogu, jedu koljivo, obrede se vinom i lome krsnu pogaču (koja mora biti od pšenična brašna u kiselo umešena i našarana poskurnjakom; jednu četvrtinu od toga kolača dadu popu, jednu domaćici a dve oni jednu u slavu:
Ko pije vino za slave Božje,
Pomoz’ mu Bože i slavo Božja!
A šta je ljepša od slave Božje,
I od večere s pravdom stečene
I najgori siromah treba da proslavi krsno ime. Ponajviše se slave Nikolj dan, Jovan dan, Đurđev dan, Aranđelov dan itd. I to se ne menja, nego ostaje od kolena do kolena: zato se smatraju kao rođaci svi koji slave jednog sveca.”
