Чему нас учи роман “Тврђава”, Меше Селимовића…
“Шта је то с нама и са животом, у какве се то конце сплићемо, у шта упадамо својом вољом у шта невољом, шта од нас зависи, и шта можемо са собом. Нисам вјешт размишљању, више волим живот него мисао о њему, али како год сам превртао, испада да нам се већина ствари дешава мимо нас, без наше одлуке. Случајност одлучује о моме животном путу и о мојој судбини, и најчешће бивам доведен пред готов чин, упадам у један од могућих токова, у други ће ме убацити само друга случајност. Не вјерујем да ми је унапријед записан пут којим ћу проћи, јер не вјерујем у неки нарочит ред овога свијета. Не одлучујемо, већ се затичемо. Стрмоглављени смо у игру, пуну небројених измјена, једног одређеног тренутка, кад нас само та прилика чека, једина која нас може сачекати, у току мјешања. Не можеш је заобићи, ни одбити. Твоја је, као вода у коју паднеш. Па пливаш, или потонеш.”
“То нам је судбина. Кад не би било ратова, поклали бисмо се међу собом. Зато свака паметна царевина потражи неки Хочин, да пусти злу крв народу и да нагомилана незадовољства одврати од себе. Друге користи нема, ни штете, ни од пораза ни од побједе. Јер, ко је икада остао паметан послије побједе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су зла дјеца, зла по чину, дјеца по памети. И никад неће бити друкчији.”
“Живот народа је глад, крв, биједа, мучно таворење на својој земљи, и глупо умирање на туђој. А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави, и да преживјелима пију крв.”
… тајна се дуже памти него јасна истина.
“… оно што се не може објаснити самоме себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути неким дијелом слике који се наметне, тешко изрецивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнавања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је неопходна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негде у теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата.”
“Али понекад, не тако често, кад ми се згади лаж, онда говорим истину. Црно је, у тешком времену живимо, а живимо јадно и срамотно. Утјеха је само што ће они који буду после нас живјели, претурити преко главе још тежа времена, и помињати наше дане као срећне.”
Човек је непоправљив, и најчешће лаже сам себи.
“Неко мора повести народ, ослободити га страха, припремити га на жртве, да би га довео до побједе… У том случају, вође би стекле углед и заслуге. И шта би се десило? Почели би да живе од тих заслуга, сваког дана би постајале све веће, њихов углед би се претворио у моћ. Тако бисмо, умјесто старе власти, добили нову, можда и гору. То је историја власти од памтивијека. Све се понавља, од одушевљења до насиља, од племенитости до тираније.”
Ако бисмо отпатили свачију несрећу, шта би било од нас?
“Све чемер, сиротиња, глад, несреће… А зашто је тако? Не знам. Можда зато што смо по природи зли, што нас је бог обиљежио. Или што нас несреће непрестано прате, па се бојимо гласног смијеха, бојимо се да ћемо наљутити зле силе које стално обилазе око нас. Зар је онда чуда што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо само на данашњи дан и само на себе, своју срећу видимо у туђој несрећи. Немамо поноса, немамо храбрости. Бију нас, а ми смо и на томе захвални.”
“Могу да мислим шта год хоћу, учинити не могу ништа. У данашњем свијету остају нам само двије могућности, прилагођавање или властита жртва. Борити се не можеш, кад би и хтио, онемогућиће те на првом кораку, при првој ријечи, и то је самоубиство, без дејства, без смисла, без имена и успомена. Немаш могућности да кажес оно што ти је на срцу, па да послије и страдаш! Премлатиће те да не проговориш, да иза тебе остане срамота или ћутање.”
