Један од најчешћих мотива у поезији Десанке Максимовић је љубав. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Десанка је била од оних природа у којима се још у детињству заметне љубав које се до краја живота не одричу. Све што је написала, написала је срцем. А то њено срце отворено је увек и свуда, свему и свакоме.
Тако и песму “У зимски дан”, којом обележавамо јануарске дане поезије на нашој страници, можемо сматрати за чисту и искрену исповест срца. Исповест у којој можете упознати Десанкину душу и њено биће. Песму у којој се спаја све оно о чему је наша песникиња волела да пева: љубав, природа, чежња…
У зимски дан
Целог је дана снег лагано пад’о
као с воћки цвет.
О, како вечерас, о, како бих радо
одлетела некуд далеко у свет,
некуда далеко кроз цветове снежне,
као лептир лак
и некоме хтела рећи речи нежне,
топле, лепе, нове, какве не зна свак’.
И сутона целог снег је тихо пад’о
уморан и густ.
Вечерас бих неког угледала радо,
али њега нема. Пут је давно пуст
Само с бледог неба белој земљи слећу
пахуље кроз зрак.
О, како је болно кад ти доћи неће
неко кога чекаш, а спушта се мрак.
Аутор: K. М.
