Drugog dana od Božića proslavlja se prvomučenik Sveti Stefan. Odanost hrišćanstvu, duhovno uzdizanje, mučeničko stradanje i smrt, karakteristični su kako za ovog svetitelja tako i za gotovo sve mučenike, u vreme zabranjenog propovedanja hrišćanstva od prvog do četvrtog veka. Ali, ono po čemu se Sveti Stefan razlikuje je to što je po predanju prvi hrišćanin postradao zbog vere.
Ime Stevan ili Stefan (radi se o različitom obliku istog imena), potiče od grčke reči Stephanos (Στεφανοσ), što znači onaj koji je krunisan, koji je ovenčan. Jevrejin, a potom hrišćanski svetac, Sveti Stefan je imao judejsko i helensko obrazovanje, bio je srodnik još jednog potonjeg čuvenog hrišćanina jevrejskog porekla – apostola Pavla.
Stefan se naziva arhiđakon, jer je bio prvi od sedam đakona koje su sveti apostoli postavili na službu oko pomaganja sirotinji u Jerusalimu. Kao i dvanaest velikih apostola, nadahnut silom duha svetoga činio je mnoga čudesa.
Stradanje Svetog Stefana se dogodilo godinu dana nakon silaska Duha Svetoga na apostole. Njegovo mučeništvo je potresno opisano u Svetom Pismu, Djela apostolska 6 i 7 glava. Kada je postradao, sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan je imao nešto više od 30 godina.
Stefanove poslednje reči bile su:
“Gospode, ne uračunaj im greh ovaj”.
Ovo je bio prvi primer mučeništva za Hrista, koji najbolje objašnjava reči da je “krv mučenika – seme Crkve”.
To se dogodilo 27. decembra po starom, odnosno 9. januara po novom kalendaru (treći dan Božića), kada praznično obeležavamo sećanje na Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana. Mošti Svetog prvomučenika Stefana su pronađene blizu Jerusalima 415. godine.
