“Прво, преживели смо и рођени смо нормални, иако су наше мајке кад их је болела глава пиле аспирине, јеле храну из конзерви, пушиле и радиле до задњег дана трудноће и никад нису биле тестиране на дијабетес… Као деца, возили смо се у аутомобилима без појаса и ваздушних јастука и нисмо морали да имамо кациге на глави за вожњу бициклом или на ролшулама…
Пили смо воду из црева за заливање баште, а не из флашица купљених у великим трговачким ланцима.
Делили смо флашицу кокте, коле или наре са нашим пријатељима и нико није умро због тога…
Јели смо млечне сладоледе, бели хлеб и прави путер, пили сокове који су и тада били пуни шећера, али нисмо били дебели зато што смо смо се стално играли напољу…
Излазили смо из куће ујутро и играли се по цео дан, жмурке, граничара, лопова и пандура, краљица 1-2-3, каубоја и индијанаца, фантома и свега осталог што је само дечја машта била у стању да смисли, све док се није упалила улична расвета које ионако није било превише.
Неретко нас нико није могао наћи по цео дан, па је и родитељски шамар био део васпитања, а без злостављања у породици.
И никад није било проблема.
Проводили смо читаве дане правећи тркачке даске од отпада из подрума или шупе, спуштали се низ улице заборављајући да нисмо направили кочнице.
Након пар падова, сломљених прстију и модрица, научили смо како да решимо проблем. Ми нисмо имали имагинарне пријатеље.
Ми пријатеље нисмо додавали, него их временом стицали! Нисмо имали ни проблеме с концентрацијом у школи…
Нама нису давали таблете против хиперактивности. Ми нисмо имали школског психолога и васпитача па смо ипак завршавали некакве школе.
Нама нису продавали дрогу испред школе. Нисмо имали плаyстатион, нинтендо, џ-боџ, никакве видео игрице, нисмо имали 99 канала на телевизији, само два и то други тек од поподне, нисмо имали видео рекордере,surround sound, сурроунд соунд, мобилне, компјутере, интернет, чет собе…
Ми смо имали пријатеље и дружили смо се са њима!
Падали смо с дрвећа, знали да се исечемо на стакло, сломимо зуб, ногу или руку, али наши родитељи никада нису ишли на суд због тога.
Играли смо се с луком и стрелом, градили тврђаве од снега, бацали петарде за Нову годину, читали хрпе стрипова и све смо то преживели без последица!
Возили смо се бициклом или ишли пешке, дотрчали до пријатељеве куће, звонили на врата или једноставно улазили у њихову кућу да се дружимо и будемо заједно!
Кад упаднемо у проблеме са законом, родитељи нису плаћали кауцију да нас извуку. У ствари, били су често строжи него сам закон!
Последњих 50 година су биле најплодоносније године у историји света. Наше генерације су дале најбоље проналазаче и научнике до данас.
Имали смо слободу, право на грешке, успех и одговорност. И научили смо да живимо са тим!
И ти припадаш тој генерацији?
Честитам! Можда ћеш желети поделити ово с осталима који су имали среће да одрасту као права деца, пре него што су адвокати, државе и владе почели да одређују како треба живети!
Можда би било добро послати ову поруку и вашој деци да виде како су њихови родитељи одрастали!
Поздрав генерацијо и живели! Свако од нас је анђео са само једним крилом, а летети можемо тек загрљени!”
