Ваведење Пресвете Богородице је један од дванаест великих хришћанских празника. Означава улазак (уведење) Богородице у храм.
Када је Пресвета Дева Марија навршила три године, њени родитељи, свети Јоаким и Ана, довели су је из Назарета у Јерусалим, да је предају Богу у храм како су раније и обећали. Била је то свечана поворка Јоакимових и Аниних сродника: напред су ишле девице са упаљеним свећама, па онда Пресвета Дева свечано одевена и украшена, између своје мајке и оца, а иза њих остали сродници и пријатељи.
На улазу у храм Деву је сачекао првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, и увео је не само у храм него и у Светињу над Светињама, у најсветије место храма иза друге завесе где улазе само архијереји и то једном годишње.
Родитељи су тада принели жртву Богу, примили благослов од свештеника и вратили се кући, а Пресвета Дева остала је у храму. Ту је боравила девет година и родитељи су је често посећивали. Када су они умрли Деву Марију су са дванаест година дали Јосифу, њеном сроднику у Назарету да, под видом обручнице, живи у девствености иако то није био обичај у Израиљу.
Пресвета Дева Марија је била прва доживотно завештана девојка, а касније су је следиле многе хиљаде девојака и младића.
Код Срба се овај дан зове још и Света Пречиста и Женска Богородица. Ово је дан када се не започињу важнији послови, осим код оних који овај дан светкују као своју славу.
