Један од највећих песника, Стеван Раичковић никада није прежалио прерану смрт своје супруге Бојане, која се догодила 1979. године. Стеван је био радо виђено лице и упечатљива појава Београда, а деца су га читала у лектирама. Раичковић до свог последњег недељног поподневна у 80. години живота (2007) није успео да прежали своју Бојану.
“Мислим да је Стева први пут умро, када је умрла његова Бојана”, на комеморацији поводом смрти свог великог пријатеља рекао је Матија Бећковић. Није пуно причао о њој, али је много песама посветио њој. Све своје рукописе је спалио, тако да је уз његову самртничку постељу остала само фасцикла са рукописом за књигу о његовим сећањима и размишљањима о Црњанском као песнику коме се неизмерно дивио.
У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.
Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.
Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.
(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке…)
Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)
спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.
Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.
Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.
У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?
Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш.
