Богојављенска ноћ, прича од које ће вам застати кнедла у грлу: “Боже, да ми мајка оздрави” молио се дечак отвореном небу

0
4020

Светозар Ћоровић, Србин из Мостара, рођен је у том граду 28. маја 1875. године. У Мостару завршава основну и трговачку школу, а од 1887. почиње да објављује своја дела у разним часописима: Голуб, Невен, Босанска вила, Луча, Отаџбина и Бранково коло.

По избијању рата 1914. године, бива одведен у мађарски логор, одакле се, тешко болестан, враћа 1917. Од последица логоровања умире већ 7. априла 1919. године.

Био је изузетно плодан писац. Објавио је десетак приповедата, скоро исто толико романа и неколико драма.

Једна од најпотреснијих његових приповетки је Богојављенска ноћ, која се налази у Читанкама за 6. разред.

Богојављенска ноћ

Читаву касабу обавио је густи мрак и само што у малој, сиротињској кућици, тамо на крају махале, још трепери слаба свјетлост. То је кратка свијећа лојаница, бори се са смрћу… На подераном душеку лежи болесна жена. Близу њезине главе је мало пенџере, крај њега сједи мршави и блиједи седмогодишњи малиша, па замишљено гледа у небо. Налактио се на крај пенџера, поднимио се руком, па нити се миче нити говори.
– Мајко боли ли те пуно? – Ох..боли… – Не бој се све ће проћи!
По свему небу осуле се звијезде и као да се смјешкају на њега. Једна звијезда затрепери, полети и ишчезну у ноћи, оставивши за собом свијетао траг…
– Сад ће! – тихо прошапта.
Он је мислио да ће сада попадати још неколико звијезда и тада ће бити оно што управо и чека: да ће се отворити небеса. Баш јутрос је разговарао са својим друговима у школи, те један рече да се увијек о поноћи, уочи Богојављења, отворе небеса. И тад, шта год ко зажели, нека заиште, па ће му се испунити.
– Ја ћу искати златна коња!- рече једно.
– Ја царске хаљине! Само је он шутио.
– А ти шта ћеш? – запиташе га.
– Ја… да ми оздрави мајка…
Већ је смислио и реченицу коју ће рећи. Али мора брзо изговорити, пошто се небо зачас затвори.
– Боже да ми оздрави мајка! – тако ће рећи.
– Мајко! – зовну је тихо. Још мало па ћеш оздравити! А затајио је како ће оздравити.
Хтио је најприје да јој измоли од бога здравље, па тек ујутру, кад се пробуди здрава и весела, да јој каже како је чекао отварање небеса и како је он Бога умолио. Уједанпут као да нестаде свијех звијезда с неба… па није то да су трепнуле и ишчезле, него као да их је неко заклонио мрачним чаршавом. Мало-помало освијетли малу собицу јаче него што је лојаница освјетљавала, док уједанпут страшно сину. И блисне толика свјетлост да маломе чисто заслијепи очи. “Отворила се небеса”, као да му сину кроз главу.
Гласно изговори научене ријечи: – Боже, да ми оздрави мајка!
Како то рече свијетлост нестаде. А тог истог часа он лијепо угледа мајку како се диже с душека и иде њему да га загрли. Она бијаше сада тако лијепа, крепка, здрава, какву је он познавао док је био врло мали. А она га притисте на прса и поче љубити, топло љубити. Ти пољупци бијаху му тако драги, тако слатки!. Чисто не зна шта би радио од превелике среће. Па и он загрли њу и поче јој враћати још топлије и јос слађе.
Зора је осванула кад се пробудио.
Још је на својим образима осећао топле мамине пољупце. Ставио је руке на образе да не би нестала топлота, која му је грејала образе. Погледао је прво у небо, а затим је лагано бојажљиво окренуо главу према постељи своје болесне мајке. Жмиркао је, стално понављајући: “Боже, да ми оздрави мајка. “Кроз трепавице је погледао у мајку, на њеном лицу је угледао тихо и бескрајно блаженство, на уснама је био благи осмех задовољства, али су очи биле затворене. Знао је да је то крај, да мама неће оздравити!
Говорио је небу и захвалио Богу што му је мајка отишла на неко боље место, место где нема болести ни глади. Знао је да ће мајка бити увек уз њега и да пољупци са његовог образа никада неће нестати.

Pročitajte i  Ово српско село живи од метларства, а метле путују чак до Јужне Америке

ОПАНАК

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име