Легендарна глумица Бранка Веселиновић данас пуну 101. годину.
Нема томе много година, када јој је је љубазно пришла једна госпођа и рекла јој: “Јао, како ви подсећате на покојну Бранку Веселиновић”. Она јој је одговорила: “Па, ја сам, Бранка Веселиновић.” Госпођи је било непријатно, а она је ову анегдоту радосно делила са другима. Никола Симић јој је, чувши за то, рекао: “Даће бог, Бранка, да нам ти још дуго будеш тако покојна”.
Глумица Бранка Веселиновић данас је прешла стоту. Шездесетпет година играла је у театру, најпре кратко у Уметничком и Народном позоришту, а скоро читав радни век провела је у Југословенском драмском позоришту. Убраја се међу његове осниваче уз супруга, такође глумца и преводиоца Млађу Веселиновића, Миру Ступицу, Марију Црнобори, Капиталину Ерић и редитеља Бојана Ступицу.
Иако је од почетка била препозната као врсна комичарка, играла је и класичан, драмски репертоар. У Америци је, на пример, шест месеци играла “Мајку храброст”, на енглеском, заједно са супругом. Публика ће је, ипак, упамтити као једну од чланица веселог и духовитог тандема емисије “Весело вече” Радио Београда, у којој је играла са Мијом и Чкаљом. Током педесетогодишњег трајања те емисије, препознатљиви по хумору, ови “народни” глумци обишли су готово свако место бивше Југославије.
После вишегодишњег одсуства из позоришта, после одласка у пензију, вратила се матичном позоришту у представи “Скуп” Марина Држића, у режији Јагоша Марковића.
“Бранка, да вас питам нешто”, рекао јој је редитељ. “Изволите, вероватно хоћете да донирате новац у Фонд?”, одговорила му је. “Ја бих, ипак, хтео…”, покушао је још једном. “Да зовем Млађу, вероватно вам треба превод неке драме?”, није слутила због чега је зове. “Не, Бранка, имам једну улогу, проба је данас у дванаест, да ли бисте дошли?”, питао ју је, коначно. У том тренутку, према његовом сећању, заплакали су обоје. “Бићу тамо”, одговорила му је Бранка.
У тој представи, занимљиво, играла је стогодишњег старца. Новинари памте њене тадашње речи: “Видећете, напунићу и ја стоту, па ћете доћи да ме интервјуишете.”
Неколико година касније, пала је на извођењу те представе, са три метара, повредивиши, срећом, само ногу. Изнели су је у парку, испред ЈДП-а, а публика ју је, излазећи из позоришта, бодрила: “Не дај се, Бранка, главу горе!”
Осим штака, за глумачка остварања добила је и многе награде: Нушићеву награду за животно дело, Стеријину, Вукову награду. Добитница је и Националног призања за врхунски допринос култури.
Небројане су институције, људи, деца којима је Бранка, заједно са својим супругом, несебично помагала, што заједничком уштеђевином, што путем хуманитарних акција које је, готово, свакодневно приређивала. А то и данас чини. Била је амбасадорка УНИЦЕФ-а, а од осталих признања посебно воли да истакне почасну титулу ватрогасног официра и чланство у Дипломатском кору жена. Дописни је члан Српске развојне академије.
И у стотој години живота обилази домове за незбринуту, болесну децу, за старе, изнемогле људе и пензионере. Осим материјалне помоћи, обасипа их још више непојамном енергијом, забављајући их причама на неколико језика која говори “без акцента”, често прелазећи с једног на други, из реченице у реченицу: енглески, руски, немачки, француски, мађарски, словеначки, чешки… А када говори српски, то, обично, чини, у стиху.
“У животу сам, мислим, сасвим добро прошла. А како сам до стихова дошла? Не само стихови, него шала у кући, радост, љубав и смех, онда ти је живот леп и не појављује се грех. Ако хоћеш људе на сцени да грејеш, мораш да говориш и да се смејеш. Ако знаш језика више, и ту ти се добро пише. Јер, ја сам и члан Дипломатског кора, некад се неки језик говорити мора. Ако знаш само српски, а ту су странци, онда за тебе нису ни резанци, ни жганци. Онда мораш да стојиш, да гледаш, чему да се предаш? Говорити не знаш, не знаш ни да слушаш, а мораш свој живот са људима да кушаш.”
У овим стиховима се сигурно крије и тајна Бранкине дуговечности!
Недељник
