Живот се променио, а промениле су се и познате породичне структуре. Зато у последње време филозофска литература жустро расправља о новом, врло стварном питању: Могу ли одрасла деца да занемаре своју моралну обавезу према родитељима?
Ово питање се појавило јер се многи људи боје да кажу “не” својим родитељима и спремни су да жртвују сопствене интересе и снове само да не би чули њихове прекоре. Из тог разлога постоје многи људи који не живе живот какав желе и који постају таоци осећаја кривице и “дуга” који је заправо немогуће вратити.
Зато је важно помоћи одраслој деци да схвате где је та танка граница између захвалности и добровољне самопожртвованости.
1. Не бих постојао без тебе, али моје рођење био је твој избор
Омиљена фраза родитеља-манипулатора гласи овако: Носила сам те 9 месеци, нисам спавала ноћу и никада нисам напустила твој креветац – где је сада твоја захвалност? Али то су прилично природне ствари које чини свака жена која је одлучила да постане мајка, зар не?
Дете ни не помишља да ће можда морати да врати сву ту бригу и топлину коју добија сада. А кад се од њих затражи да врате дуг, љубав према родитељима поступно ће почети да нестаје и настаће узајамни прекор који ће касније прерасти у разочарање једно у друго.
Овакви захтеви код одрасле деце појављују се кад је рођење детета требало да постане гаранција одређених очекивања која су постављена том детету. У породицама које воле, брига је природна ствар и родитељи се о новом члану брину као о нечему природном, зато у будућности неће бити потребе да траже дететову захвалност.
2. Толико сам ти дао, жао ми је што то не примећујеш
Од првих минута свог живота дете даје родитељима све што има: поглед, загрљаје, прве речи, рукотворине итд. Али родитељи морају имати снаге и жеље да примете све то што њихово дете чини за њих. Ако ситнице прођу незапажено и ако су одрасли сигурни да је потребно само испунити основне потребе свог детета, не чуди да то дете у будућности неће осећати чврсту везу са својом породицом. Непотребно је рећи да се жеља за бригом о старијим родитељима можда уопште неће појавити. У најбољем случају, одрасло дете могло би и даље да испуњава основне потребе својих родитеља купујући производе, лекове и плаћајући комуналне услуге, док истовремено покушава што ређе да се појави у свом дому.
3. Родитељи не постају увек ваши најближи људи
Родитељи несумњиво играју важну улогу у животу сваке особе, али то не значи да су једини људи на целом свету на које се њихово дете може ослонити. Нажалост, могла би се догодити и супротна ситуација – на пример кад деца и родитељи имају неспоразум, деца осећају недостатак подршке или да њихови родитељи игноришу њихове проблеме. Уз то, критике родитеља могу наштетити чак и више него критике незнанаца, а то још више погоршава ситуацију.
Упркос покушајима неких људи да испоштују своје родитеље без обзира на све, ситуацију треба трезвено проценити – ако се суочавате са занемаривањем, понижавањем и немате жељу да поделите своје бриге с родитељима, онда то није веза између најмилијих. Не живите у илузири: ако вас нису подржавали од детињства, велике су шансе да нећете добити подршку ни у одраслом животу. У овом случају, та особа има пуно право да одбије да издржава своје родитеље јер никада од њих није видела ту подршку.
Супротно томе, ако је родитељ безусловно пружио сву своју љубав детету, када дете одрасте, неће осећати потребу да нешто узврати, а исказивање бриге с дечје стране постаће природни израз свих оних осећања које су акумулирали током година. Постоји теорија пријатељства која каже да би деца требало родитељима да дају исте ствари као и пријатељима, јер се пријатељске везе одржавају добровољно. Ако родитељ и дете међусобно не деле осећања, тада не би требало да буде никаквих обавеза према родитељима.
4. Нећу постати особа каква желите да будем
Родитељи могу да имају неке идеје о вашој будућности, али никада не би смели да се мешају у остварење ваших идеја. Бити одрасла особа значи одабрати свој пут сам, а то може бити слично животном искуству ваших родитеља или потпуно другачије. Дете од раног детињства зна шта жели, али ако родитељи наставе да доносе одлуке уместо њих, израшће у одраслу особу која ће се плашити да погреши и која ће увек бити зависна од околности и пренети одговорност за свој живот на друге људе.
Ако одлучите да одустанете од сопствених одлука само ради испуњавања очекивања родитеља, то значи да се претварате да сте неко други – неко ко заправо нисте. Жртвовање својих снова због породичних очекивања најбољи је начин да генеришете незадовољство, бес и бол и живите с тим осећањима до краја живота. Здрави односи у породици пуштају нас да будемо своји. Ако је ваша ситуација другачија, крајње је време да о томе разговарате и поставите границе.
5. Нећу вам дати своје време
Често се појављује жеља да родитељи сваку секунду проведу са својим дететом јер родитељи немају сопствене циљеве и интересе у животу. А понекад када дете одрасте, то резултира тиме да родитељи захтевају једнаку пажњу на себе као и дете у свом детињству.
Међутим, ако говоримо о нормалној ситуацији, деца одрастају и започињу свој живот, док родитељи остају једни с другима и својим личним достигнућима током целог одрастања детета. Родитељи који се нису остварили у свом животу, а њихова одрасла деца желе слободу, тврде да су она сада “лепак” без којег ће се све у породици распасти.
Дете ће само одлучити какву врсту помоћи је спремно да пружи и од њега захтевати више нема смисла. Без обзира на то колико деце и унука има особа, она би, пре свега, требало да може самостално да се брине о себи.
6. Не могу да вам вратим време
Увређеност због тога што дете није “отплатило трошкове” појављује се у случајевима када родитељ није успео да реализује свој потенцијал у жељеној сфери, а чини се да је због појаве детета изгубио сав потенцијал и није успео да постигне циљеве. Дете не може да врати време које се родитељ није усудио да потроши на себе.
НЕ ПРОПУСТИТЕ
Потресна исповест жене која је продата по рођењу: Kада сам упознала маму, то је био најлепши осећај на свету! (ВИДЕО)
Наравно, у првих неколико година дечјег живота готово је цело време њихових родитеља посвећено њима, али начин на који родитељи управљају својим временом у будућности зависи само од њих. Ако им из неког разлога улога родитеља није донела никакво задовољство, родитељ би могао да почне да тражи оног ко је крив и ко им је “украо најбоље године живота”. То резултира захтевом да дете надокнади све ствари које су њихови родитељи изгубили.
Према истраживању америчких социолога, велика је разлика између нивоа финансијске подршке коју родитељи очекују да добију и помоћи коју деца планирају да пруже: 92 % испитаних родитеља рекло је да не очекују никакву финансијску потпору од своје деце у пензији, само 1 % очекује пуну подршку, 2 % очекује да ће њихова деца сносити већину трошкова, а 5 одсто је рекло да ће њихова деца пружати подршку према потреби.
Упркос чињеници да већина родитеља не очекује никакву подршку, 63 % деце рекло је да планира финансијски да помогне својим родитељима у пензији. Чак 61 одсто је спремно да пусти родитеље да живе с њима кад престану да раде.
Најбоље што родитељи могу да учине за своју децу јесте да им пруже слободу и прилику да живе свој живот. Ако допустите свом детету да учи на својим грешкама, ако поштујете избор и жеље свог детета, ако подржавате, помажете и не намећете своје мишљење, ова деца ће израсти у људе с природним осећајем захвалности и одговорности. Ако су у исто време родитељи трошили време на себе, никада неће имати осећај да живе “изгубљеним животом”.
Имајте на уму да дете копира понашање својих родитеља – управо оног тренутка кад вам затреба помоћ, погледајте сопствени одраз у огледалу и погледајте каква сте особа некада били.
Извор: 24 sata.hr
