Пре неки дан једна другарица, пошто се ишчупала из депресије, победнички је изјавила да је открила невероватну ствар – да су колачи бољи од пољубаца. „Ти си одлучила да бабнеш пре времена“, помислила сам, али јој ништа нисам рекла. Не једем слаткише.
Kоји су први знаци средовечности – не мислим, наравно, на фарбање косе, и неколико борица око очију, ни на подочњаке: све се то да средити. Не мислим ни на одрасло дете које ти одаје крштеницу, али с којим ионако више не идеш никуда.
Има онај стари хипи виц који каже да почињеш да стариш онда када приметиш да су ти све кућне биљке живе, а да ни једну не можеш да попушиш.
Можда је знак средовечности када за скоро сваку хаљину у продавници кажеш да је прекратка, чак иако ти ноге изгледају исто као и пре десет година, када су се минићи у твојој гардероби подразумевали, и када си са одбојношћу окретала главу од хаљина до колена, које су биле резервисане за госпође у годинама. Знак старења је кад причаш о мигренама, болестима и лошим вестима у новинама. Kад си била млада, читала си само веселе рубрике.
Знак старења је кад у поноћ, пренеражена, закључиш – да мораш да идеш кући , не зато што се претвараш у жабу, већ зато што ујутро устајеш рано, и што знаш да бајке, хмммм, више не постоје.
Знак старења је кад своју омиљену песму чујеш у лифту, или у чекаоници зубарске ординације. Знак старења је кад ти из чиста мира засузе очи на Витни Хјустон, на семафору, или када стално понављаш „да су сви мушкарци исти“.
Знак старења је кад гледаш са занимањем временску прогнозу, риалити тв, и телевизују опште, и када ти је лепше да останеш код куће, него да по киши, идеш у биоскоп или у позориште. Kада често чујеш себе како кажеш „мрзи ме“. Знак старења је кад си убеђена да ти је довљно две недеље одмора, и када стално говориш како време брзо пролази.
Kад се жалиш на буку у ходнику и кад зовеш комуналну кад неко од твојих младих комшија прави журку.
Знак старења је кад ти је уредна ташна, и кад у њој постоји све против изненађења – и кафетин, и папирнате марамице, и резервне најлонке. Kад ти је фрижидер препун салата и зеленог лиснатог поврћа, и када су ти најомиљеније рубрике у медијима оне о здрављу и како остати заувек млада. Kада старији чланови твоје породице без устручавања причају масне вицеве пред тобом.
Kад пречесто критикујеш све око себе. Kад почнеш да се жалиш да те деца не обилазе често, кад одједном почнеш да се интересујеш колико би, у данашњим условима, могла да ти буде пензија за десет година.
Kад не долази у обзир да преспаваш на каучу, јер ће сутра да те одваљују леђа. Kада свом псу кренеш да спремаш органске оброке, а не као онда кад си га хранила остацима ћевапа и димљене вешалице. Kада престанеш да носиш фармерке, јер те стежу, и кад више немаш очи да примећујеш лепе људе око себе. Kада ти је појам доброг провода – вечера. Kада више волиш седељке него журке са играњем. Kада више волиш пре подне, него вече.
И наравно, знак средовечности је кад покушаш да убедиш себе да скоро ни једна од ових набројаних ставки, за тебе не важи.
