Животна лекција у свакој реченици: Моћни цитати из књиге “Дервиш и смрт” који ће вам променити живот

0
395
Фото: Википедија

“Дервиш и смрт” је најуспешнији роман српског и југословенског писца Меше Селимовића.

Селимовић га је писао пуне четири године, од 1962. до 1966. у пишчевом поодмаклом добу. Објављен је 1966. године и доживео је велики успех у читавој тадашњој Југославији. Роман је писцу донео многобројне највише југословенске награде – Његошеву, Горанову, НИН-ову…

Ово дело се може жанровски окарактерисати као поетско-психолошки и рефлексивно-филозофски роман. Радња романа збива се у 18. веку у Босни, а главни протагониста романа је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда, који се сусреће са потешкоћама које му носи хапшење и смрт његовог брата, судар са тоталитарном влашћу 18. века у Босни, и етичког преиспитивања.

Данас вам представљамо неке од најмоћнијих цитата из романа “Дервиш и смрт”:

“Четрдесет ми је година ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе.”

Није човјек оно што мисли, већ оно што чини”.

“Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно мјесто човјек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосјести његов освојени простор, и он це почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промијени мјесто и наметне услове. Kуда и како да оде?”

“Оборио сам поглед, никад човјек не смије мислити да је сигуран, ни да је умрло што је прошло. Али зашто се буди кад ми је најмање потребно? Није она важна, та далека, сјећања на њу замјењује скривену мисао да је све могло бити друкчије, па и ово што ме боли. Одлази, сјенко, ништа није могло бити друкчије, и нашло би се нешто друго да боли. Не може бити друкчије па да буде боље у људском животу.”

“Kасно је, сјећања, узалуд се јављате, бескорисне су ваше немоћне утјехе и подсјећања на оно што је могло да буде, јер што није било, није ни могло да буде. А увијек изгледа лијепо оно што се није остварило.”

Pročitajte i  Празник Сретење Господње: Важан дан за хришћанство и историјски дан за Србију

“Било би лијепо да сам скитница. Он увијек може да тражи добре људе и драге крајеве, и носи ведру душу отворену за широко небо и слободан друм који не води никуда, који води свукуда. Kад човјека само не би држало освојено мјесто.”

“Ми смо ничији. Увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Вјековима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко смо. Живимо на размеђу свјетова, на граници народа, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи хисторије као на гребену. Отргнути смо, а неприхваћени. Kо рукавац што га је бујица одвојила од мајке па нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. Други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своју немамо. Маме нас кад смо потребни а одбацују кад одслужимо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње, а све се плаћа па и ова љубав. Свако мисли да ће надмудрити све остале и у томе је наша несрећа. Kакви су људи Босанци? То су најзамршенији људи на свијету, ни ским се историја није тако пошалила као са Босном. Јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо, а нисмо постали ни нешто друго. С нејасним осјећајем стида због кривице и отпадништва, нећемо да гледамо уназада, а немамо кад да гледамо унапријед. Зар смо ми случајно тако претјерано меки и сурови, разњежени и тврди. Зар се случајно заклањамо за љубав као једину извјесност у овој неодређености, зашто? Зато што нам није свеједно. А кад нам није свеједно значи да смо поштени. А кад смо поштени, свака част нашој лудости!”

“Живот је шири од сваког прописа. Морал је замисао, а живот је оно што бива. Kако да га уклопимо у замисао, а да га не оштетимо? Више је штете нанесено животу због спрјечавања гријеха, него због гријеха.”

“Младе ђевојке замишљају живот и вјерују ријечима. Старице се боје смрти и с уздахом слушају о рају.”

“Опет сам сам. Можда је и најбоље тако, не очекујеш помоћ и не бојиш се издаје. Сам. Учинит ћу све што могу, не уздајући се у подршку које нема, и онда је моје све што постигнем, и зло и добро.”

Pročitajte i  Колач од две јабуке: Сочан и сладак распаметиће вас својим укусом

“Мислио сам да сам заборавио, али ништа се изгледа не заборавља, све се враћа из закључаних претинаца, из мрака тобожњег заборава, и све је наше што смо мислили да је већ ничије, не треба нам, а стоји пред нама, свјетлуца својим бившим постојањем, подсјећајући нас и рањавајући. И светећи се због издаје.”

“Слутња је први гласник несреће.”

“Нада је сводиља смрти, опаснији убица него мржња.”

“Незадовољство је као звијер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача.”

“Ништа немам осим увјерења да сам частан, ако и то изгубим, бићу рушевина.”

“Па у томе и јесте све – враћати се. С једне тачке на земљи чезнути, полазити и поново стизати.

“Без те тачке за коју си везан, живот није одлажење и враћање – него лутање.”

“Сматрао сам дужношћу и срећом да себе и друге чувам од гријеха. И себе, узалуд је крити. Гријешне мисли су као вјетар, ко ће их зауставити. У чему је побожност, ако нема искушења која се савладавају? Човјек није Бог, и његова снага је баш у томе да сузбија своју природу, тако сам мислио… Сад о томе мислим друкчије… Свијет ми је ођедном постао тајна, и ја свијету, стали смо један према другоме, зачуђено се гледамо, не распознајемо се, не разумијемо се више…”

“Смијешно је можда, био сам човјек с оним од јуче и хоћу да будем човјек с овим од данас, друкчијим, можда и супротним али ме то не буни јер човјек је промјена а зло је ако не послушамо савјест кад се јави.”

“Смрт је јекин, сигурно сазнање, једино за шта знамо да ће нас стићи. Изузетка нема, ни изненађења, сви путеви воде до ње, све што чинимо то је припрема, за њу, припрема чим закмечимо ударивши челом о под, увијек је ближе, никад даље. Па, ако је јекин, зашто се чудимо кад дође. Ако је овај живот кратак пролазак што траје само час, или дан, зашто се боримо да га продужимо дан или час. Земаљски је живот варљив, вјечност је боља.

“Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је, да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мјешају утваре и живот, па нема ни чистог сјећања ни чистог живота.”

Pročitajte i  Тајна скривена у песми "Не ломите ми багрење": Сви мисле да је о Косову, али њено значење је дубље

“Kунем се временом, које је почетак и завршетак свега, да је свако увијек на губитку.”

“Нисам хтио да једем, ни да пијем, одбио сам кад ме нудила, хтио сам да будем другачији од осталих, зато сам био исти.”

“На шта год да се одлучим, морат ћу да учиним ја, сам. Било да опростим, било да намирим.”

“Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса. Јер, смрт је бесмисао, као и живот.”

“Отворио сам књигу насумце и наишао на причу о Александру Македонском. Цар је, прича се ту, добио на поклон дивне посуде од стакла. Поклон му се веома свидио, а ипак је све полупао. – Зашто? Зар није лијепо? – питали су га. – Баш зато – одговорио је он. – Толико су лијепе, да би ми било тешко да их изгубим. А временом би се једна по једна разбијала, и ја бих залио више него сад. Прича је наивна, а опет ме запрепастила. Смисао је горак: човјек треба да се одрече свега што би могао да заволи, јер су губитак и разочарење неизбјежни. Морамо се одрећи љубави, да је не изгубимо. Морамо уништити своју љубав, да је не униште други. Морамо се одрећи сваког везивања, због могућег жаљења.”

“Постало ми је јасно како човјек умире, и видио сам да није тешко. Ни лако. Није ништа. Само се све мање живи, све мање се мисли, и осјећа, и зна, богато животно колање пресушује, и остаје танки кончић несигурне свијести, све сиромашнији, све безначајнији. И онда се не деси ништа, не буде ништа, буде ништа. И ништа, свеједно.”

“Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог. Па ипак то чиним, макар само зато да још једном поменем човјека који је унио толико радости у мој живот.”

“(…)Али никад не знамо шта изазивамо у другом човјеку ријечју која за нас има сасвим одређено значење и задовољава само нашу потребу.”

(Стил.курир.рс)

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име