Kako da volimo one koji ne vole nas: Ne sme ničije zlo da bude jače od naše ljubavi, od našeg čovekoljublja

0
1201
Tri stvari koje treba zapamtiti

Iz predavanja protojereja dr Ljubivoja Stojanovića:

“KAKO VOLETI ONE KOJI NAS NE VOLE”

(Odlomci)

Mi poistovećujemo greh bilo kog čoveka sa njim samim i sa njegovim naznačenjem. Mi treba da ga budimo, a ne da mu pretimo. Najlakše je da pretimo… I, u tom kontekstu mi zaklanjamo ljubav Božiju. Najstrašnije stanje u koje jedan vernik može da dođe je da zakloni Hristovu ljubav drugome čoveku. Da prosto sam sebe ubedi da Hrista više voli ako ne voli nekog čoveka koji bogohuli, delima, rečima… Ne sme ničije zlo da bude jače od naše ljubavi, od našeg čovekoljublja. Nema tog greha koji je veći od ljubavi Božije. I zato je vrlo važno upravo tako posmatrati svakog čoveka. I zato je vrlo važno svoju dobrodetelj ne nametati kao obrazac ponašanja, nego Hristovu ljubav kao neiscrpni Izvor, gde ima mesta za svakog čoveka. Mi ponekad delujemo svojim savremenicima tako kao da kažemo: samo sam ja osvojio tu Hristovu ljubav, ti teško možeš stići do nje… Ne kažemo mi baš tako bukvalno, ali tako deluje. I zato je vrlo važno na pravi način osmisliti sve relacije i živeti svoj hrišćanski život iznad svog porekla i pripadnosti, ne svoditi ga samo na porodične običaje i tradiciju, na jedno pleme, jednu naciju, jedno vreme, nego osmišljavati ga /…/ To je put ka Carstvu Božijem… /…/

Ispovest nije samo priznanje i čekanje kazne. Ispovest je odluka da se živi na drugi način i jedan bolji način. I da se, ono što apostol Pavle kaže, ono što je iza mene ostavi i da se ide ka novom i boljem životu.

Ali, mi, prosto, ne damo jedni drugima. Prvi problem je: popuštamo najbližima, a sad, onaj ko mi nije po volji, koga neću da volim: “Znaš ti kakav je on bio! Znaš ti kakva je njegova prošlost!” Pogledajte u svojoj svakodnevici: skoro svaka snajka koja dolazi u kuću nosi taj teret, svaki zet taj teret nosi, svaki nov čovek koji dođe na neko radno mesto, uvek nosi taj teret: “Znaš ti kakva je njegova prošlost!” Pa, daj da vidimo kakva nam je budućnost zajednička! Taj teret greha drugoga stalno tovarimo jer nećemo da volimo drugoga. Mi se izgovaramo: on nas mrzi, a u stvari: mi njega mrzimo. Kad čovek kaže: “Mene mrze svi”, u stvari, rekao je: “Ja mrzim sve”. Ja sam našao razlog zašto mrzim sve: zato što mene svi mrze. Pogledajte kakva nam je svakodnevica. Kako smo pod jednim teretom, nesnosnim teretom, koji svakoga dana postaje sve veći, u kući svakoj, na radnom mestu, u firmama, svugde teret. I svugde je rešenje samo: daj, hvataj krivca, da ga kaznimo. I onda kažemo: mi hrišćani imamo jedno još bolje rešenje – on će goreti u paklu. Kao da je Hristos došao da otvori pakao i da sve ljude pošalje tamo, a ne da otvori Carstvo Nebesko. I gle apsurda: prvi ulazi razbojnik na krstu! “Seti me se, Gospode, u Carstvu Tvome…”

E, to je ono, što sada treba da probudimo taj pokajni optimizam kod sebe. Da prosto shvatimo da ima nešto kada je u pitanju odluka da se promeni život, što je skuplje od onih pet miliona koje još niko nije dobio… Da je, u stvari, odluka “Hoću da promenim život”, idem u crkvu da se pokajem, kod svog sveštenika, kod duhovnika, u manastir, bilo gde, i hoću sad da kažem: e, to sam ja; i da odlučim da živim bolje. Svi negde kalkulišemo. Kao da negde nismo dovoljno sigurni da nas Bog voli, da će Bog tu sad nešto, ko zna šta će da se desi… I stalno nosimo taj teret ispaštanja, “sad će Bog tu nešto da…”, a i mi nosimo grehe naših predaka… Pa, tu smo nagomilali svašta, pa se tu pojavljuju razni “čarobnjaci” i “vidovnjaci” – nikako da dođemo do sebe. E, kad bi čovek odlučio TO, da kaže: e, neću više tako, odlučio sam da sada živim jednim životom koji je pun ljubavi i baš me briga, neka me mrze svi, ja neću da mrzim nikog. I kad se čovek pokaje, pa se olakša na ispovesti, pa vidi da tu ima nešto što se ne može parama kupiti – Carstvo Božije, pa kaže: pa, da, što bih se ja sada bavio pitanjem koliko ljudi mene mrzi, zašto ne bih okrenuo, pa se pitao: zašto bih ja bilo koga mrzeo? /…/

Pročitajte i  Čokoladna torta od palačinki: Toliko kremasta da se TOPI u ustima

Kako ćemo osetiti radost Carstva nebeskoga? Kako ćemo osetiti radost vere? Kako ćemo razumeti lepotu praštanja i nezlopamćenja? Kako ćemo izbeći zluradost? Pa, za to mora svako od nas da donese odluku u sebi. To je ono najlepše. To je onaj sveti trenutak istine, koji čovek treba da prosveti u sebi. Ne da kaže: ja sam bio, nego: ja ću od danas biti bolji. Ja od danas odlučujem da ću biti bolji. Ja neću da se uopšte bavim mržnjom drugih da bih opravdao svoju mržnju. Verujte da dokle god čovek ima u sebi taj naboj, taj nagon da analizira koliko ljudi njega mrzi, zašto ga ljudi mrze, ili kolektivno, kao nacionalni identitet, kao verski, “zašto nas mrze oni neki drugi?” – znači, tražimo razloge da svoju mržnju utemeljimo, i to nije dobro. Trážimo razloge za ljubav. Koji je jedini razlog? Hristos, ako smo hrišćani, a jesmo hrišćani. On, na Golgoti, dok Mu se rugaju, moli se Ocu: ” Oče, oprosti im, ne znaju šta čine”, i daje nam put kako da se ophodimo prema zlu drugih, i pri tom ih ne mrzimo, da ih ne proglašavamo za svoje neprijatelje. Jer, najveći neprijatelj samom sebi sam ja. Niko ne može meni biti veći neprijatelj od mene. To je iluzija, to je fantazija, to je izgovor. Svi smo negde u tom teškom stanju, gde svako od nas ima u svojoj neposrednoj okolini mnogo neprijatelja, koje smo mi izmislili, pa nam onda dođe neka “vidovita” žena i kaže: “Neka crna žena u porodici vam je loša, ili u komšiluku”, pa mi kažemo: “A, da, to je ta…” I onda stalno zaziremo od nečega, stalno smo u nekoj pakosti, u nekom haosu, u ničemu… I prolazi jedan post, drugi post, pričešćujemo se, ispovedamo se: “ništa nisam uradio…” A, da li mrziš? “Pa, to je ljudski”. Pa, nije… Hrišćanstvo nas uvodi u bogočovečansku dinamiku, izvodi nas iz tih ljudskih relacija. I osmišljava te ljudske relacije, da na pravi način volimo, i svoga brata, i svoju sestru, i oca, i majku, i prijatelja, i kuma, u isto vreme, i svakog drugog čoveka, koji je opet nečiji otac, nečija majka, nečije dete. Ne možemo mi sa celim svetom biti u komunikaciji, ne možemo sa svima ostvariti iste nivoe ljubavi: rodbinske, porodične, bračne i sve ostale. Ali, čovekoljublje je hrišćanska stvarnost. Ne ideal, ne samo ideal, nego stvarnost.

Uvek kada se suočimo sa vešću o nekom zlom delu, uvek treba da čovekoljublje bude iznad svega toga. Vidimo, svakoga dana, slušamo teške vesti. Velika je tragedija što ti ljudi čine mnoga bezakonja, ali ima i lepih stvari. Mi smo već sviknuti na da ujutru, kad upalimo televiziju, čujemo: uhapšen ovaj, ubijen onaj, onaj uradio to. Mislim da bi kod pojedinaca bilo strašno kad bi ustali i čuli: ovde se dogodilo nešto lepo, brat je pomogao bratu, komšija je pomogao komšiji, igradio kući, izgradio ovo, izgradio ono, pomogao… Moramo to stanje menjati. Moramo tu napetost prevazilaziti, ne samo da bismo čitali lepe vesti i montirali lepe vesti, nego da bismo stvarno činili dobro, koje bi stvaralo jednu lepu našu stvarnost. I kad se susretnemo i pitamo: “Šta ima novo?” – retko će ko da priča o lepim stvarima. /…/ Krećemo od loših vesti. Prosto, to je postala naša navika da pričamo loše vesti /…/ I ubi nas ta loša slika koju prihvatamo kao našu realnost. A, ako bismo situaciju obrnuli i potražili lepe stvari, ne da bismo sebe lagali, ne da bismo pravili neku iluziju, nego da bismo pokazali da imamo kapacitet za dobro.

Pročitajte i  Zašto je Srbin vuk: Kult vuka u srpskom narodu

I onda bismo se upitali: a šta ja radim? Da li ja volim sve? /…/ Okrenimo priču, upitajmo se: zašto ja bilo koga mrzim? Šta znači voleti? Voleti znači praštati, ne osuđivati. Imati najneposredniju zajednicu i sa bližnjim, tako što ćemo istinu govoriti, što nećemo popuštati. Što ćemo se otvarati za sve i nećemo se trošiti u toj zajednici, nego ćemo, shodno onim rečima Hristovim, biti “so zemlji i svetlost svetu”, i širiti tu Blagovest Jevanđelja, tu radost življenja po celoj vaseljeni. Ne možemo sa svima ljudima, sa kojima smo se sreli slučajno, u nekom poslu, ostvariti živu životnu zajednicu, ali možemo pokazati prema svima ljubav. Naravno, možemo ostvariti ljubav na različitim relacijama, u svojoj porodici, u svojoj zajednici, ali ne treba da dozvolimo da nas zlo koje neko drugi čini podstakne da budemo pesimisti, da budemo nihilisti. Moramo uvek biti optimisti. Samo odgovorni optimista, koji stvarno veruje, može da voli sve i da ne traži ljubav, nego da je daje nesebično. I onda će je i dobiti. A, ako čekamo, onako statično, da nas zavoli svet, da nas razume svet, prosto ćemo se izgubiti u tom lavirintu i onda ćemo prestati da volimo i sebe. A, rečeno je: “Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog “, a bližnji nam je svaki čovek koji čini dobro delo. Dakle, moguće je voleti svakog čoveka. Nije moguće sa svakim čovekom ostvariti isti nivo komunikacije i zajednice te ljubavi, ali nije dobro biti samo neko na distanci, nego uvek unosi sebe. I, ono što kaže Vasilije Veliki: “Vesti iz sveta primajmo, ali nemojmo da sudimo, nego molimo se za spasenje sveta”. Ne smemo zaboraviti mi hrišćani kolika je moć molitve, kolika je moć praštanja. I, onu osnovnu činjenicu da ljubav uvek ostaje, kako bi rekao apostol Pavle u Himni ljubavi. Jer je garant te ljubavi – Bog, i ona je neistrošiva. I, nemojmo da sumnjamo da ćemo, time što volimo i one koji nas ne vole, biti naivni, istrošeni, ispražnjeni, da ćemo biti neki slabići. Da bi čovek mogao da voli i one koji njega ne vole, on treba da bude mnogo hrabar, siguran i ostvaren. Samo ostvaren čovek, koji je siguran i spreman da se do kraja nesebično dâ, može da voli bezuslovno, bezrezervno i neizmerno. To nije ono slepilo, kako kažu ljudi: “ljubav je slepa”; ta ljubav nije slepa. Ona je svevideća: ona vidi i zlo, i promašaj, ali ne mrzi, nego traži načina kako da popravi to zlo. Dakle, ta ljubav nije slepa, ona je svevideća.

Potrudimo se upravo da u tom kontekstu, takve ljubavi, na pravi način se suočimo sa svim svojim savremenicima, sa svim problemima, znajući jedno: u meni je najveći problem. Kad rešim problem mene, onda sam pokušao da rešim problem ovoga sveta. Bekstvom od sebe, neprestanim jurenjem za drugim, ne stižem nigde, a izgubio sam sebe. Zato je vrlo važno da čovek osvesti sebe, da se pita: ko sam ja? gde sam ja? šta se događa sa mnom? zašto se trošim u osuđivanju drugoga? zašto sam sebičan? zašto mi je interes važan, a ne čovek kao takav? zašto malo verujem u sebe? Ne: zašto malo verujem u Boga – svi mi koji smo hrišćani, verujemo u Boga. Ali, zašto malo verujemo u sebe? Zašto malo verujemo u svoje kapacitete? Da se nećemo istrošiti time što volimo i kada nismo voljeni, nego ćemo, na taj način, još više da uzrastamo i da uspevamo i da se umnožavamo u dobrodetelji. Zato Hristos upravo i kaže: “Ko čuva svoj život, izgubiće ga”, a ko ga dâ – a to nije neki mazohizam, već izgrađivanje sebe; to je to davanje sebe i svog života, to nesebično davanje, kad volimo i kad nismo voljeni, kad volimo ljude oko sebe. To nije nešto naivno, neko slepo predavanje, prepuštanje pred zlom: neka zločinci sad rade šta hoće – ne! Jer, samo onda kad ti voliš, možeš da razobličiš zlo, da podstakneš čoveka, ali ne možeš da ga nateraš. Možeš da ga pokreneš da se popravi i da se ispravi. Ali, nemoj da optužuješ nikoga da je kriv sada za te loše relacije, nego traži rešenje. A, rešenje je u nesebičnoj ljubavi.

Pročitajte i  Mudra životna lekcija: Evo u šta će se pretvoriti vaša duša, ako ne naučite da opraštate

Neka bi Bog dao da ta nesebična ljubav neprestano u nama uzrasta, da se umnožava, da je mi umnožavamo svojom slobodom, u istini, i da krenemo upravo od tih dobrih relacija u svom domu, sa svojim najbližim, pa da se polako širimo na tom vaseljenskom planu i da, u toj bogočovečanskoj stvarnosti, vidimo da je garant svega toga Bogočovek Hristos, Koji je Sebe dao za svet. Ne samo ja, ne samo ti, ne bilo ko od nas, nego svi mi zajedno u Hristu. Kako bi rekao apostol Pavle: “Sve mogu u Hristu, Koji mi moć daje”. “Živim ne više ja, nego Hristos živi u meni”. To nije obezličavanje, nego je to ohristoličenje, i to je upravo ono što u krštenju dobijamo kao početak, uzrastamo i neprestano ponavljamo u radosti pričešćivanja. I, baš kao što je Hristos dao Sebe za nas, i mi dajemo sebe jedni za druge i ne pitamo se: koliko mene neko drugi voli, nego se pitamo: koliko ja mogu da volim? Ne: koliko sam voljen, nego: koliko mogu da volim. I, onda, čovek koji može mnogo da voli, i kada je malo voljen, on to doživljava kao ljubav, i umnožava je i dodaje, baš kao što je i Hristos učinio. On je došao, On je Ljubav, On je Sebe dao za svet, nije pitao koliko Njega svet voli, nego je On pokazao ljubav. I, upravo mi koji smo hrišćani treba da budemo neko ko produžava tu ljubav, a ne ko se sukobljava sa ovim svetom. Ničije zlo se ne može pobediti nasiljem i mržnjom. Ali, ljubav, “savršena ljubav” – kako kaže apostol Pavle, izgoni strah napolje. Ne treba da imamo strah od bilo čega u ovome svetu, od zla, od ma čega, moramo da imamo tu savršenu ljubav koja izgoni strah napolje, i tu veru, kojom pobeđujemo, a ne poražavamo.

Zato smo mi hrišćani trećeg milenijuma upravo pred jednim velikim izazovom da svoje savremenike ubedimo da ih Bog bezrezervno voli. Čak i kad oni Njega ne vole. Kako da ih ubedimo? Tako što ćemo ih mi voleti i pokazati tu ljubav, a ne samo pričati o njoj. Nema čoveka koji nije željan te ljubavi, koji nije žedan te ljubavi, samo ne može da dođe do nje. Pokušajmo i potrudimo se bar da im ne zaklanjamo Hrista, i da ne zaklanjamo jedni drugima Hrista. I, kada svi zajedno dođemo u tu punoću hristoličja i hristonošenja, onda ćemo razumeti da čovek koji bezrezervno i bezuslovno voli upravo je pobožan, upravo je bogolik i slobodan. Daj Bože tako da bude.

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime