На наше просторе обичај кићења јелке дошао је почетком 19. века. Овај давни обичај прво се развио у Војводини као делу Аустроугарске монархије, када су почетком 20-их година 19. века аристократске породице окитиле прве божићне јелке на овим просторима.
1859. године први пут је постављена украшена јелка на јавном месту и то у јаслицама Лајоша Велђија у Суботици. Од тада окићено божићно дрво на велика врата улази и у грађанске породице, а тај обичај почиње да се шири по свим северним крајевима. У недостатку луксузних стаклених украса и свилених бомбона, у обичним кућама јелка се украшавала медењацима, орасима и јабукама, а понекад и ручно прављеним украсима од глине.
Средином 20. века, са доласком комунистичке власти, божићно дрво се украшавало кришом и то најчешће по мањим војвођанским местима. Овај обичај се тек 70-их година усталио у градовима Централне Србије, а затим је почео да се шири и по мањим и јужнијим српским местима, и поред тога што су Срби дуго имали одбојност према украшеним јелкама, јер су сматрали да ће, на тај начин, изневерити православни бадњак. Тек 80-их година 20. века када су украси и јелке почели да се продају по улицама и украшавају не само куће, већ и излоге, почиње да се устаљује овај лепи новогодишњи обичај код нас.
ОПАНАК
