У Србији нема мезетлука без кобасица. Права домаћа трпеза не да се замислити без овог производа који се временом толико одомаћио да се о њему нижу пословице. Будући да су се кобасице одвајкада радо припремале на овим просторима, увек се постављало питање набавке тј. плаћања њених састојака. Како су због немаштине углавном прављене у ограниченом броју, залихе најчешће нису могле да потрају до краја зиме. Отуд се у народу појавио често цитиран израз „Има дана више него кобасица!“
Прочитајте и: Чудотворна вода: Место у Србији где је Топлица Милан лечио своје ране
Ако је за веровати Хомеровој Одисеји прве кобасице прављене су још у старој ери. Један од главних разлога за то је,вероватно, била чињеница да нису имали решење за дуже очување свежег меса. Као теже кварљиве, кобасице су биле идеална замена. Извесно је да су коришћене у старом Риму и да су их највише конзумирали легионари и сви они којима су били ускраћени класични месни оброци.
У средњем веку, састав кобасице је био обогаћен применом зачинског биља. Њене различите варијанте временом преплављују Европу и већином наилазе на одличан пријем. И Србија их је оберучке прихватила, и успут развила многобројне брендове. Будући да су у нашем народу нашле широку употребу, тешко да бисмо неку могли да издвојимо као омиљену.
Чајна кобасица је свакако једна од фаворита у Србији. Настала је у Немачкој у 19. веку, а назив је био везан за обичај да се од ње праве сендвичи који су конзумирани уз чај. На нашим просторима појавила се пре педесетак година и одмах је стекла огромну популарност. Назив „чајна“ је прихваћен, али је грешком довођен у везу са Кином због сличности са енглеским изговором ове земље. Још једна заблуда по питању порекла односила се на Чајетину (Златибор), па је погешно везивана и за ово подручје. Данас се прави од говеђег и свињског меса уз чврсто масно ткиво свиња и бројне зачинске додатке.
Прочитајте и: Црква Свете Марине: Велелепна грађевина која на посебан начин краси Бању Врујци
Пеглана кобасица карактеристичног спљоштеног изгледа је понос Пирота и околине. Претпоставља се да је настала у доба владавине Турака. Будући да муслимани не користе свињско месо, прављена је од комбинације говеђег, козјег и овчијег меса. Према вероватнијој теорији краљ Милан Обреновић је у 19. веку одредио мере за смањење броја стоке. Наиме због преобимне испаше, флора у земљи је била нарушена и наложено је да се броја домаћих животиња драстично смањи. Суочени с проблемом, сељаци су од њих почели да праве кобасице.
У овој трци не заостаје ни чувена Сремска кобасица, поготово међу онима који преферирају љуто. Прави се од свињског меса и љуте паприке, а посебну, препознатљиву арому даје јој бели лук.
Међу великим љубитељима кобасица незаобилазан је суџук. Овај производ заступљен је на целом Балкану, али и у великом делу Азије. Прави се од млевеног меса и зачина после чега се суши неколико недеља. Углавном је у питању говеђе месо, али се прави и од јагњетине као и од коњског меса. Љутина код суџука варира, прилично је слан и обилује високим садржајем масти.
Извор: Опанак
