“Сада видим – наша је судбина да сагоримо. Увијек сам тако осјећао свијет и себе у њему, иако нисам увијек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорјело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења”, писао је Иво након смрти своје вољене Милице.
Милица Бабић рођена је 2. септембра 1909. године у Босанском Шамцу.
Још као мала показивала је изузетан сликарски таленат, који је касније и развила на школовању у Бечу.
Пет година Милица Бабић школује се у Школи примењене уметности Аустријског музеја за уметност и индустрију, а затим се специјализује за позоришни и модни костим. Након школовања неко време проводи у Паризу, а затим се, по повратку у Београд, запошљава у Народном позоришту као костимограф.
Зорица Јанковић, историчарка и кустос Историјског музеја Србије, наводи да је Милица 1931. стигла у Београд, где је постављена за сликара костима, односно костимографа Народног позоришта.
“Видно је напредовала радећи са позоришним сликарима Јованом Бијелићем, Станиславом Беложанским, руским емигрантима Владимиром Загородњаком и Владимиром Жедринским, после чега је постављена за првог предавача на предмету Историја костима и перике, у тек основаној Глумачкој школи Народног позоришта”, каже Зорица.
У то време Милица се удаје за Ненада Јовановића, угледног новинара и преводиоца.
Године 1939. брачни пар Јовановић сели се у Берлин, где највише време проводе са Ивом Андрићем, који је тада био амбасадор у Немачкој.
Славни писац није крио своју опчињеност чак 17 година млађом и удатом Милицом.
У почетку их зближава њихово заједничко пориекло, јер су сви троје из Босне, а затим и интересовања, јер су сви окренути књижевности, али има знакова да је Милица уживала у пажњи којом су је обасипала оба мушкарца између којих никада није било неспоразума или отвореног непријатељства.
Такав однос ће се задржати од 1939. па до Ненадове смрти 1957. и током тог времена Андрић ће веома кратка и строго информативна писма започињати са “Драги пријатељу” да се муж не би осетио изостављеним, иако је права особа којој је порука била упућена била Милица.
За време боравка у Немачкој Милица ради као модни дописник “Политике”
По избијању Другог светског рата Ненад бива одведен у логор Дахау.
Андрић је и своје капитално дело “На Дрини ћуприја”, када је објављено у марту 1945, поклонио брачном пару Јовановић са посветом у којој изражава наду да ће се Ненад ускоро вратити кући из логора (што се и догодило крајем 1945).
Након ослобођења земље, друштвени и културни живот у Београду цвета. Ту је и Милица нашла праву прилику да покаже и докаже свој раскошни таленат. Како у то време није било било новца, Милица је употребила своју домишљатост да направи костиме за прву послератну оперу.
За прву послератну оперу ‘Евгеније Оњегин’, Милица је искористила џакове. Послужила се и падобранском свилом да би искројила костиме за дело ‘Кнез Игор.
Сарађивала је са театрима у Новом Саду, Шапцу, Нишу, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Бањалуци, Љубљани, Дубровнику… Име ове талентоване и маркантне жене се налазило на готово сваком “звучнијем” позоришном плакату. Три деценије рада у Народном позоришту заокружила је са око триста премијера, а последњу костимографију урадила је 1961. за оперу ‘Коцкар’ Сергеја Прокофјева.
Док је градила каријеру, лепа Милица, како су о њој говорили, била је Ненадова супруга. И тако је било до његове смрти, 1957. године. За све то време, Милица је била Андрићева инспирација и љубав.
“Све је почело у предвечерје рата, када су Иво и Ненад Јовановић преузели дипломатску дужност у Берлину. Старом и усамљеном момку, амбасадору Андрићу, све је више пријало друштво Јовановића, заправо Милице, па је пријатељство временом прешло у грешну љубав”, наводи историчарка Зорица. Аутор књиге “Јелена у животу и делу И. Андрића”, Драгољуб Влатковић пише да је то од самог почетка велика и права грешна љубав и цитира запис нашег нобеловца: “Често ми се чини да сам гори и слабији од последњег међу људима”.
Годину и по дана после Ненадове смрти, 27. децембра 1958. године, Милица се удаје за Андрића. Кумови на венчању били су им писац Александар и његова жена Јелена Вучо.
Вео тајне је скинут са њихове приче. Наредну деценију волели су се сасвим јавно, надокнађујући тренутке у којима им је то било ускраћено. Одмарали су у дому у Херцег Новом, када је 24. марта 1968. године Милица имала срчани напад и умрла. Прва наша школована костимографкиња и једина супруга нашег јединог нобеловца, сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом Београду. Тамо ће седам година касније бити положена урна Иве Андрића.
Милица Бабић добитница је неколико награда. За рад на пољу костимографије добила је Орден рада са златним венцем (1949), Стеријину награду за костим (1949) и плакету града Београда (1964).
Аутор: Опанак
