Nema oblasti u današnjoj Republici Makedoniji koju kralj Aleksandar I Karađorđević nije darivao crkvom, školom ili spomen-obeležjem… Na stranu što se zanosio jugoslovenskom ideologijom, on je jedan od najvećih srpskih zadužbinara XX veka.
Sa ove vremenske distance možemo kritikovati njegovu unutrašnju politiku, možemo i njegov spoljnopolitički kurs tumačiti nedovoljno dobrim po nacionalne interese, ali mu moramo odati priznanje da je svojim zadužbinarskim delima širom srpskih zemalja zadužio svoj narod i stao rame uz rame sa srednjovekovnim vladarima iz dinastije Nemanjića.
Za više ovakvih tekstova poručite magazin Identitet
Da postoje ljudi koji se i sada toga prisećaju uverio sam se pre neki dan tokom posete selu Kučevište na obroncima Skopske Crne Gore. Nekada bastion srpskih boraca za slobodu protiv turskog i bugarskog ropstva, Kučevište sada važi za jedno od retkih mesta u Republici Makedoniji čiji se stanovnici nisu odrekli srpskog identiteta i imena ni pod asimilatorskom politikom Komunističke partije Jugoslavije. Doduše, nastojali su drugovi titoisti da izvrše lobotomiju naroda raznim mehanizmima, pritiscima i ucenama, ali bezuspešno… Kučevištani ostaše verni kruni Karađorđevića i srpstvu.
Pod upeklim suncem posmatram taj skroman svet, koji jedva sastavlja kraj s krajem baveći se zemljoradnjom. Zlopate se u starim i trošnim kućama, bez normalnih uslova za život. Električnu energiju dobili su još u vreme socijalizma, ali je današnja putna infrastruktura užasna. Selo sa preko 3000 duša smešteno na samo 15 km severno od Skoplja u HHI veku ima gotovo preorane i izlokane ulice. Tiha destrukcija i blokada investicija u područjima naseljenim nacionalnim manjinama oproban je način da se država ratosilja nepoželjnog stanovništva. Tako su nestali i Srbi u Poreču. Identičan tretman imaju i Srbi u Kučevištu.
Kada je obrazovanje u pitanju, u samom mestu funkcioniše škola u kojoj se nastava još uvek izvodi na srpskom jeziku. U školskom podrumu ćuti bista kralja Petra i čeka bolja vremena da bude postavljena. Tako je to u današnjoj Makedoniji. Može spomenik ocu velikoalbanskog programa Hasanu Prištini u centru Skoplja, ali ne može bista monarha koji je oslobodio zemlju od Turaka… To se valjda zove multikulturalizam.
Pa ipak, Kučevištani predano čuvaju sećanje na kralja Aleksandra ujedinitelja i njegov dolazak u ove krajeve. Pamte da je tom prilikom zlatnu ikonu presvete Bogorodice darivao tamošnjem manastiru. Ne zaboravljaju i da je novac za obnovu stare seoske škole koja je bila oštećena u požaru 1927. godine stigao od kralja lično. O Karađorđevićima govore sa posebnim pijetetom… Sećaju se i događaja iz vremena NATO agresije 1999. godine kada su složni i ludačko hrabri, kako ih je Bog stvorio, dva vojna vozila NATO-a surnuli u reku. Uz čašicu domaće loze koja uspeva na sunčanim obroncima Crnogorja prepričavaju mi o herojskim podvizima tokom oružanih sukoba 2001. godine u Makedoniji. U ratu u kojem je većina Srba iz Kučevišta, Pobožja, Banjana, Gornjana, Ljubanaca, Čučera bila mobilisana kako bi se suprostavila albanskom ekspanzionizmu. A ko da bude mobilisan ako ne Srbi? – pitam se u sebi. Srbi su dobri samo kada treba da umiru umesto drugih. Posle rata niko ne razmišlja o njihovim životnim, nacionalnim i verskim potrebama. Zato je i seoska crkva iz nemanjićkog perioda zakatančena. Sveštenici SPC u njoj ne služe, iako se stanovnici sela većinski izjašnjavaju kao Srbi. Likvidaciju SPC koju danas pokušava da izvede Milo Đukanović napadajući Mitropoliju crnogorsko-primorsku, na Skopskoj Crnoj Gori drugovi titoisti su odavno realizovali. Ali se nisu mnogo ovajdili. Ekonomski devastirano i duhovno okupirano Kučevište i dalje živi. Sabrani oko seoske česme meštani mi kažu: „Bićemo Srbi pa makar se svet srušio. Navikli smo da trpimo.“
To je izgleda naša sudbina. Da istrajavamo i ne predajemo se jer sam i pored svih nedaća, opstrukcije i sabotiranja u Kučevištu video budućnost.
Opširnije u časopisu Identitet, koga možete poručiti na e-mejl: kancelarija@identitet.rs ili na Fejsbuk stranici časopisa IDENTITET.
