Нема области у данашњој Републици Македонији коју краљ Александар I Карађорђевић није даривао црквом, школом или спомен-обележјем… На страну што се заносио југословенском идеологијом, он је један од највећих српских задужбинара XX века.
Са ове временске дистанце можемо критиковати његову унутрашњу политику, можемо и његов спољнополитички курс тумачити недовољно добрим по националне интересе, али му морамо одати признање да је својим задужбинарским делима широм српских земаља задужио свој народ и стао раме уз раме са средњoвековним владарима из династије Немањића.
За више оваквих текстова поручите магазин Идентитет
Да постоје људи који се и сада тога присећају уверио сам се пре неки дан током посете селу Кучевиште на обронцима Скопске Црне Горе. Некада бастион српских бораца за слободу против турског и бугарског ропства, Кучевиште сада важи за једно од ретких места у Републици Македонији чији се становници нису одрекли српског идентитета и имена ни под асимилаторском политиком Комунистичке партије Југославије. Додуше, настојали су другови титоисти да изврше лоботомију народа разним механизмима, притисцима и уценама, али безуспешно… Кучевиштани осташе верни круни Карађорђевића и српству.
Под упеклим сунцем посматрам тај скроман свет, који једва саставља крај с крајем бавећи се земљорадњом. Злопате се у старим и трошним кућама, без нормалних услова за живот. Електричну енергију добили су још у време социјализма, али је данашња путна инфраструктура ужасна. Село са преко 3000 душа смештено на само 15 км северно од Скопља у ХХI веку има готово преоране и излокане улице. Тиха деструкција и блокада инвестиција у подручјима насељеним националним мањинама опробан је начин да се држава ратосиља непожељног становништва. Тако су нестали и Срби у Поречу. Идентичан третман имају и Срби у Кучевишту.
Када је образовање у питању, у самом месту функционише школа у којој се настава још увек изводи на српском језику. У школском подруму ћути биста краља Петра и чека боља времена да буде постављена. Тако је то у данашњој Македонији. Може споменик оцу великоалбанског програма Хасану Приштини у центру Скопља, али не може биста монарха који је ослободио земљу од Турака… То се ваљда зове мултикултурализам.
Па ипак, Кучевиштани предано чувају сећање на краља Александра ујединитеља и његов долазак у ове крајеве. Памте да је том приликом златну икону пресвете Богородице даривао тамошњем манастиру. Не заборављају и да је новац за обнову старе сеоске школе која је била оштећена у пожару 1927. године стигао од краља лично. О Карађорђевићима говоре са посебним пијететом… Сећају се и догађаја из времена НАТО агресије 1999. године када су сложни и лудачко храбри, како их је Бог створио, два војна возила НАТО-а сурнули у реку. Уз чашицу домаће лозе која успева на сунчаним обронцима Црногорја препричавају ми о херојским подвизима током оружаних сукоба 2001. године у Македонији. У рату у којем је већина Срба из Кучевишта, Побожја, Бањана, Горњана, Љубанаца, Чучера билa мобилисанa како би се супроставилa албанском експанзионизму. А ко да буде мобилисан ако не Срби? – питам се у себи. Срби су добри само када треба да умиру уместо других. После рата нико не размишља о њиховим животним, националним и верским потребама. Зато је и сеоска црква из немањићког периода закатанчена. Свештеници СПЦ у њој не служе, иако се становници села већински изјашњавају као Срби. Ликвидацију СПЦ коју данас покушава да изведе Мило Ђукановић нападајући Митрополију црногорско-приморску, на Скопској Црној Гори другови титоисти су одавно реализовали. Али се нису много овајдили. Eкономски девастирано и духовно окупирано Кучевиште и даље живи. Сабрани око сеоске чесме мештани ми кажу: „Бићемо Срби па макар се свет срушио. Навикли смо да трпимо.“
То је изгледа наша судбина. Да истрајавамо и не предајемо се јер сам и поред свих недаћа, опструкције и саботирања у Кучевишту видео будућност.
Опширније у часопису Идентитет, кога можете поручити на е-мејл: kancelarija@identitet.rs или на Фејсбук страници часописа ИДЕНТИТЕТ.
