Heroina o kojoj se do skoro jako malo znalo u Drugom svetskom ratu sprovela je jednu od najvećih humanitarnih akcija u Evropi i najveću u Drugom svetskom ratu. Iz logra NDH spasila je više hiljada dece od sigurne smrti. Nju je i u knjizi “Dijanina lista” opisao Vilhem Kuese gde na jedinstven način opisuje i dočarava istinite događaje koji su se odigrali u užasnim logorima.
Iako Austrijanka, kasnije udata za uglednog zagrebačkog lekara i profesora Medicinskog fakulteta Julija Budisavljevića, Diana je prepoznala patnju i muke zatočenika ustaških logora smrti – Srba, Jevreja i Roma. Zgrožena saznanjem da je iza bodljikavih žica zatočeno na hiljade dece, sa krugom najbližih prijatelja, ona je mesecima prikupljala hranu, lekove, odeću i obuću.
Akcija koju je Diana vodila doživela je vrhunac spasavanjem dece sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela. Uvidevši da im je to jedina šansa za spas, u dogovoru sa njihovim roditeljima, najmlađe zatočenike izvodila je iz logora i obezbeđivala smeštaj u porodicama u Zagrebu i okolini. O svoj deci vodila je kartoteku, i tako im sačuvala imena, veru i poreklo.
Poduhvat je, u grubim crtama, izgledao ovako: Diana je sa ekipom saradnika, koji su pre svih činili sestra Crvenog krsta Hrvatske Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković i Kamilo Bresler, od nemačkih vlasti dobijala ausvajz da ide u Jasenovac i druge manje logore raštrkane oko tog kompleksa smrti – Jastrebarsko, Lobor-grad, Mlaku, Gornju Rijeku – i da odatle odvodi decu, uz pristanak majki. Mališane, od odojčadi do već tinejdžera, smeštala bi u nekoliko prihvatnih domova u Zagrebu, a onda bi uz pomoć Karitasa, ali i oglasa u novinama, tražila ugledne porodice koje će im sačuvati živote. Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.
Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora u svom punom obimu otpočela je posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari, u junu i julu 1942. Posle užasnih pokolja tokom same operacije, desetine hiljada osoba svih uzrasta je deportovano u Jasenovac, najveći ustaški koncentracioni logor. Veliki broj zatočenika je odmah ubijen, dok je jedan broj muškaraca i žena upućen u logore u Nemačkoj ili Norveškoj, direktno ili preko logora na Beogradskom sajmištu. Od žena su pre deportovanja oduzeta deca, čak iako se radilo o sasvim malim bebama. Tako se početkom leta 1942. u ustaškim logorima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i okolini našlo više hiljada srpske dece odvojene od roditelja, među kojom je ubrzo nastao pomor od gladi i bolesti. Velika grupa dece je usmrćena otrovnim gasom u logoru Stara Gradiška. Potpuno uništenje ovih malih zatočenika sprečila je akcija koju je vodila Dijana Budisavljević, tada već sa širokim krugom saradnika.
Godinama suočavana sa turobnim ustaškim režimom, ni nove vlasti nisu blagonaklono gledale na njen humanitarni angažman. Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku 1972.
