У сјеничком селу Папиће забележен је традиционални рецепт за јело које се месило у свим муслиманским кућама на дан Светог Саве. Ова такорећи пита зове се „масеница“, а некада је важила изрека да „увек за Савицу треба јести масеницу“. Све су то остаци хришћанске, односно православне религије код домаћих муслимана, што ћемо и објаснити након рецепта.
Сјеничка масеница
0.5 kg брашна
200 g сјеничког сира
1 јаје
1 кашика уља
0.5 dl млека
1 кашика маргарина
100 g кајмака
Умутити брашно са водом густине као за палачинке, посолити, и ту смесу пећи у подмазаној тепсији – не одједном већ део по део као палачинке.
Када се “палачинке” испеку исцепкају се на комадиће па се потом прелију следећим зачином од сјеничког сира:
У претходно загрејан тигањ дода се 0.5 dl млека и кашика маргарина. Када се маргарин истопи и млеко проври додају се сир и кајмак. Комплетну смесу потребно је кувати док се кајмак и сир не истопе, отприлике 5 до 7 минута.
Прелив додати исцепканим “палачинкама”. Тако припремљено предјело служити док је топло.
Одакле муслиманима потреба да поштују хришћански празник као што је дан Светог Саве?
Салих Селимовић, српски историчар, професор и публициста из Сјенице, познат је по својим истраживањима у областима историје исламизације југословенских простора, демографији и миграцијама становништва. У својим студијама и усменим излагањима наводи да је код Муслимана некада постојао веома јак култ Светог Саве и то нарочито код Муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору.
“Увек су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исламизације били православци. Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни део Рашке током 18. века. Зато су чували и штитили манастир Милешеву као своју светињу. Клањали су се моштима Св. Саве, веровали у њихову чудотворност. Да би им сачували здравље и заштитили од урока, многи Муслимани су крштавали своју децу. То је био један од разлога што је исламизирани Албанац Синан-паша наредио да се мошти Светог Саве ископају, пренесу на Врачар и спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и одбити Муслимане од Милешеве.”
Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а Муслимани су наставили да поштују његов култ, посећују и дарују Милешеву.
Муслимани нису могли тек тако, ни брзо ни олако да забораве ни своје порекло ни своју претходну веру. И данас, почетком 21. века, посебно у руралним срединама Сјеничко-пештерске висоравни, Бихора, средњег и доњег Полимља, Старог Влаха код муслимана се у народном календару осим у вези са бајрамима и Рамазаном може чути: „за Божић, после Божића, на Савиндан, по Савиндану, за Ђурђевдан, на Преображење, по Митровдану“ и сл. Обичаји и народна традиција не могу тако једноставно да нестану из свести народа без обзира на верску различитост.
