Једна од најлепших српских родољубивих песама „Међу својима“ настала је као одраз Дисове чежње за домом и слутње да му се више неће вратити.
Владислав Петковић Дис био је један од наших највећих песника 20. века. Рођен је 1880. у околини Чачка. Покушао је да матурира у Зајечару, али није било успешно. Овај осредњи ђак, ипак је већ у седмом разреду писао прве песме.
Као боем и бонвиван радо је проводио време у кафанама. Окружен познаницима и пријатељима умео је да потроши све до последњег динара. Живот му се мења из темеља упознавањем будуће супруге Христине, захваљујући којој упознаје чари брачног живота.
Прочитајте и: 7 особина које поседује свака остварена жена према речима руског психолога
Овај велики родољуб 1915. оставља своје најмилије у Чачку, са војском прелази Албанију и стиже на Крф. Касније је транспортован у Француску где настаје његова последња збирка песама. Одвојеност од породице, у овом периоду ће изнедрити прелепу, емотивну песму „Међу својима“ у којој пођеднако тугује за домовином и за ближњима. Зле слутње овековечене у стиховима, обистиниће се. Када се из Француске враћао на Крф, немачка подморница пресреће и потапа брод на коме се Владислав Петковић Дис налазио. Утопио се у Јонском мору у мају 1917. године.
„Међу својима“ на сентименталан и опипљив начин одражава песникову немоћ и страх за вољене у родној домовини у којој иако је пролеће, све алудира на смрт уместо не живот. Усамљена супруга покушава да пронађе утеху у деци којој очево присуство болно недостаје. Дис себи дочарава како може да изгледа њихов живот у далекој, напаћеној Србији и по последњи пут им се враћа, макар и само у мислима.
Прочитајте и: Старац Пајсије упозорава: Ово НИKАKО не смете радити вашој деци!
Међу својима
У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мисао да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! Шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља, која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
“Мама, зашто плачеш? Јел’ писао тата?”
У велике патње, невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди.
На пољу је видно, као пред свитање.
Ко да ће се дићи гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.
Извор: Опанак
