Iz daleka dolaziše da vide njene „nadzemaljske oči”. Posećuju je Jovan Subotić i Ivan Mažuranić, Johan Sajdl joj posvećuje pesmu, svojim stihovima veličaju je Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković, Vuk je zove svojim „čedom Fruške”, knez Mihailo sebe smatra njenim prijateljem i zaštitnikom, mitropolit Mihailo je lično poziva u Beograd, a Njegoš za nju veli: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.” Kako je moglo doći do toga da skonča u bedi i samoći, preživljavajući od daća i zadušnica na beogradskim grobljima? Šta se to desilo sa njom, šta se to desilo sa nama?

Srem. Sveta Fruška Gora. Bukovac i Vrdnik. Tačke u kojima počinje put slavne Srpkinje, Milice Stojadinović. Nije slučajno Milica potekla iz ovog dragulja srpskog, posutog svetim manastirima i ispresecanog bogotražiteljskim putevima, iz te zemlje svetionika i pribežišta, zemlje s viševekovnim „pogledom na Srbiju”. Ovaj predeo, sa mnogo slojeva, istorije, mita, viteštva i molitve, odredio je umnogome život, snove, ideale i poeziju Milice Stojadinović.

Milica srpska Pesmotvorka, Milica „Vrdnička vila”, Milica Jovanka Orleanka, Milica patnica srpska. Sva ova lica u nežnoj ličnosti vrle Srpkinje, te Milice, koje se, avaj, sa velikim zakašnjenjem opet prisećamo. Da li imamo pravo da naše velike ne prepoznamo na vreme, ili da sebe (ne njih!) jednostavno prepustimo takvom zaboravu kad nam se ushte?

Nekada je bila veoma poštovana, voljena i slavljena. Njena poezija treperi od rodoljublja i čistog, gotovo naivnog uzbuđenja i zanosa. Pripada starijem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina XIX veka, ali je njena uzvišena osećajnost za srpski rod tesno povezuje i sa nastupajućim romantičarima. Ipak, Milica ne otvara svoje žensko srce, ne otkriva svoje devojačke snove, svoje tajne čulnosti. I veli:

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim?

Iz daleka su poznati dolazili u Vrdnik da je posete i da vide njene „nadzemaljske oči”. Bila je Vukova mlada učenica, njegova „kći iz Fruške”, i vredno je sakupljala narodne umotvorine, žarko želeći da „svet vidi ko su Srbi”. Bila je prijateljica Ludviga Augusta Frankla, Johan Sajdl joj je posvetio pesmu, Ivan Mažuranić i Jovan Subotić joj dolaze u posete, Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković je veličaju svojim stihovima. Svuda se znalo za Milicu, pesnikinju srpsku. Veliki Njegoš je govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.” Knez Mihailo Obrenović ju je smatrao svojom prijateljicom i slovila je kao njegova dvorska pesnikinja.

Pročitajte i  Zaboravićete kad ste brisali prašinu poslednji put: Napravite domaći sprej od sastojaka koji su svima dostupni

IZMEĐU ARKADIJE I TAME

Šta se to desilo, te Milica ostade sama i zaboravljena?

Postoje dva ključna, sudbonosna preloma koja su trajno obeležila Miličinu sudbinu, njen život i njenu smrt. Dva raskršća na tragičnom putu između Arkadije i Tame. Jedan momenat je svakako iznenadna smrt kneza Mihaila, a drugi je njen konačni odlazak iz Vrdnika u Beograd, nekoliko godina pred smrt.
Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura Srbije bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikad nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti se nije više javno angažovao, iako ga je kralj Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba. Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.

Smrću kneza Mihaila Milica gubi velikog prijatelja, ali i pokrovitelja. Knez Mihailo ju je veoma cenio kao pesnikinju i pomogao je štampanje njenih prvih zbirki pesama. Milica se često prisećala njihovih dugih razgovora, vođenih dok je bila na dvoru. Nikada se nije oporavila od tog gubitka, ali ostaje uspravna i visoka u svojoj patnji. Sve više ju je osvajalo osećanje udaljavanja; njime je prigušivala istinu da se u njoj začeo i raste nenadoknadiv gubitak. Od tada je lebdela u vremenu iščekivanja da se dogodi što se mora dogoditi.
Drugi momenat, njen konačni odlazak iz Vrdnika, opet je iznuđen. Bila je prinuđena da ode, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su „gazile tuđe noge”. Te 1875. njen brat prodao je i njen poslednji vinograd, i veći deo njihove roditeljske kuće. Nije to mogla da gleda, da podnese. Napušta svoju Arkadiju, kako ju je često nazivala. Bol zbog svega što ju je snašlo možda najbolje ilustruju njene reči: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.” Ili: „Evo raj ostavljam, bez krivnje i greha.”
Često predeli i duše stvaraju jedno drugo, a sada sve ono što je volela, postaje samo senka i misao.

GDE SE DENU TO SRDAŠCE NAŠE

Pročitajte i  Moć koju poseduje Časni Krst Gospodnji: Zbog čega je on najsvetiji znak i simvol naše vere

Živela je još samo za svoju ideju da je potrebna svom narodu, svojim Srbima, da ih bodri svojom pesmom i da im previja rane svojim rukama. S tom idejom, na poziv mitropolita Mihaila, hita u Beograd. Mnogo kasnije, s tugom se sećala zidina Beograda koje je dolazeći ugledala sa parobroda „Diana”, a taj pogled romaneskno je ovekovečila njena imenjakinja Milica Mićić Dimovska u svom romanu Poslednji zanosi MSS: „Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju.”

Više nije bilo kneza Mihaila, njenog pokrovitelja, ali se nadala razumevanju dobrostojećih, rodoljubivih srpskih gradskih porodica koje bi mogle biti zaštitnice takvog pesnika i umetnika. Nije bilo tako!
To su bili oni isti ljudi koji su svojom ravnodušnošću i pogledima s neosnovane visine, „sa vrha praznine”, oterali i Katarinu Ivanović, kada se mlada slikarka, nadahnuta rodoljubljem, polovinom XIX veka obrela u Beogradu. Bila je tražena samo da slika portrete beogradskih malograđanskih kaćiperki u bogatim, zlatom izvezenim, pomodnim gradskim nošnjama. Do koje mere je išlo njihovo potcenjivanje mlade slikarke pokazuje jedna epizoda zabeležena tokom njenog boravka u Beogradu. Jednom prilikom, slikajući jednu od srpskih gospođica u pejzažu, poče kiša. Nadmena gospođica se brzo ukrcala u svoj fijaker, ostavivši Katarinu Ivanović da se po kiši i blatnjavim ulicama vraća peške do kuće. Nju, Katarinu, tu nežnu, suptilnu dušu koja je drhtala od ljubavi prema svojoj mladoj otadžbini. Katarinu koja je sanjala da slika herojsku istoriju svoga roda, kao što je Milica pevala o tome.

Šta su te „vrle gospođe” znale o tome? Da li se neko tada obazirao na Katarinin ili Miličin bol? Ko je uopšte mislio o njima? Umeo je taj Beograd, o kojem se uvek snevalo i za kojim se u daljinama čeznulo, da bude tako nepravedan, tako okrutan prema svojima. Taj Beograd koji nije prihvatio Milicu Srpkinju! Taj Beograd koji je hrlio da ovacijama pozdravi takozvanu „srpsku Jovanku Orleanku” u liku Žane Merkus, a da istovremeno nije osećao svoju Milicu, svoju herojsku pesnikinju!

Bolelo ju je. Udaljavala se. Ona koja je posvetila čitav svoj život srpstvu, pevala o „slavenskim lipama” kao drveću slobode, o Karađorđu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima, vojvodi Stevanu Šupljikcu, o davnim srpskim kraljevima i junacima, o Lazaru, Obiliću, Dušanu. Ta, takva, naša Milica, srpska heroina, umire napuštena, zaboravljena. Zadnje mesece provodila je po grobljima, hodajući polako između krstača i živeći od zadušnica i daći.

Pročitajte i  Nezaboravno veče u Mionici ispunjeno recitovanjem najlepših stihova koje je napisao Milan Rakić

BESEDE I DAĆE

Potresnu epizodu ovog Miličinog perioda navodi i Dimovska:
„Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruku bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso. Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo ritual, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio, kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene.”
Milica umire na način kako umiru oni što su mnogo patili i izgubili sve, te u čudnom obrtu smisla postaju slobodni i mirni, gotovo neranjivi. Ma šta uradili, ništa nedostojno ih ne dotiče.

Nije Milicu ubila nemaština, materijalna beda. Ko dobro poznaje ženu, zna da ona „živi samo u zanosu, u oku muškarca, u tečnoj ljubavi vina”. Milica je živela u zanosu za svoju mladu Srbiju, za njenu herojsku istoriju i njene junake, u zanosu koji se pružao sa njenog prozora ka vrdničkim vinogradima od čijih je plodova sama spravljala vrhunski bermet i šiler. U zanosu pri pogledu na stablo visoke marele na brežuljku, ka plavim bregovima, ka prašnjavim vrdničkim drumovima koji joj prljaše ivice haljine.

Zauvek odlazeći iz svog vrdničkog raja, želela je da svoj zanos preda Beogradu, mladim ustanicima, ranjenicima, da je prepoznaju kao svoju Jovanku Orleanku, večnu ljubavnicu srpstva, svoju Milicu Srpkinju. Mislila je da će svojim besedničkim darom pokrenuti iz duševnog mrtvila rodoljube okupljene oko Crkve i Društva „Crvenog krsta”, ona, siromašna materijalno a bogata duhovno. Trebalo je da to bude konačni smisao njenog puta, kruna i ostvarenje ideala iz njene poezije.

Taj zanos ostao je bez odgovora. Beograd je nije razumeo ili nije ona njega. Niko više nije želeo da je prepozna. Gde iščeznu ona ljubazna gospoda koja pisaše o njenim „nadzemaljskim očima”?

Ubio ju je zaborav. Milica je morala da bude opčinjena da bi živela. Bez zanosa i opčinjenosti ostajala je prazna, beskrvna, apstraktna, besmislena. Progutala ju je gorčina i ona ostaje zauvek zgrčena u svojoj surovoj samoći, iščupana iz svog fruškogorskog raja. Sećala se još samo, ponekad, trave pune njoj tako omiljenog NEZABORAVKA.

Piše: Marina Matić za Nacionalna revija

Inicijalizacija u toku...

1 KOMENTAR

  1. Ubilo je to sto nista nije znala da radi, vec samo da pise pesme, a jasno je iz clanka da je bila teska burzujka, imala vinograde i ostalo, i onda se samoproglasila spasiteljkom. Dovoljno je to da je bila vukova ucenica, dalje je sve jasno.

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime