Како се о здрављу све више говори у Србији, портал Курир окупио је водеће стручњаке из наше земље који се баве онкологијом, хирургијом, биохемијом, кардиологијом… како би читаоцима пружили валидне информације и одговоре на питања о здрављу која највише муче наше суграђане.
Интервјуе са 6 лекара из Србије преносимо вам у целости.
1. Професор др Бранимир Несторовић, начелник пулмологије у Универзитетској болници у Тиршовој
Са професором Несторовићем, једним од најбољих и најомиљенијих лекара у Србији, разговарали смо о лечењу астме, алергијама, плацебо ефекту…
Да ли је тачно да сеи даље не зна тачан узрок настанка астме?
Не знамо. Чим немате узрочну терапију то значи да не знате узрок. Оно што ми данас радимо са лечењем је сузбијање онога што видимо. Више од 50 одсто пацијената има запаљење дисајних путева и ми им дајемо лекове да сузбију запаљење. Kад сузбијете запаљење не сузбијате болест него симптоме – имаће мање напада. Врло је интересантно да пацијенти који нпр 10 година немају напад астме кад им урадите плућне функције више од половине и даље има проблем као што су имали и кад су постојали напади. И ми не знамо зашто немају нападе. Али њихово стање бронхија је исто као и кад су имали нападе.
Ми данас схватамо да је оно што видимо сада код астме последица промена нашег начина живота.
О чему је заправо реч?
Доказ за то је чувена хигијенска теорија која учи да кад немате природне стимулансе имунитета – паразите, одређене врсте бактерија – онда се организам окреће према нечему што му је слично а уствари за њега није штетно и реагује на њега као да је у питању паразит. Ви сте имали једну имунолошку реакцију на паразите… То је био главни проблем човечанства пре пар хиљада година. Људи су живели у делтама великих река и имали су велики број паразитоза и инфекција. Организам је морао да направи неки механизам да се одбрани од тога. Сад сте се ви преселили, туширате се 6 пута дневно, користите ове антибактеријске сапуне који убијају 99 одсто бактерија а то је прилично штетно за организам.
Шта је са утицајем аерозагађења на астму?
Теорија загађења је углавном пала у воду. И то је пала у воду са уједињењем Немачке. Kад се Немачка ујединила направљена је велика студија у којој се показало да је источна Немачка која је имала тешку индустрију имала 10 пута мање астме него у Западној Немачкој где је као ваздух био чистији. Наравно да аерозагађење има своје неке негативне ефекте у другом смислу. Иначе све те болести су биле прилично раритетне, попут алергије.
Да утешимо родитеље и да им кажемо да већина деце која шишти заправо нема праву астму.
Једно време, у почетку, се говорило да астма није довољни дијагностикована и довољно лечена. Е сад се задњих година прича да је астма прекомерно дијагностификована и прекомерно лечена. Зашто? Зато што у млађем узрасту отприлике 80 одсто оних који шиште немају астму. То су сва она деца која немају алергију. Да би дете имало астму они морају да имају бар неку алергијску карактеристику – или родитеље са астмом, или велики екцем или да имају неке позитивне пробе на алергију. Оних 80 одсто који немају алергију шиште кад се прехладе. Што више времена пролази, интензитет се смањује. И то на крају прође. Они прођу тамо негде шеста или седма година живота. То прође лечили их ми или не. До 20 године сви прођу, мали само број после има неке благе опструкције.
Неможе се астма лечити само лековима. Некада помаже и неортодоксна медицина, о чему се слабо учи на факултету.
На шта конкретно мислите?
Ми смо чини ми се уочили ограничења фармакотерапије и људи сад траже алтернативу. Ми нпр некад говоримо пежоративно о плацебо ефекту а он је фасцинантан. Не користите лек а излечите се. Па шта је боље од тога. Они који су противници хомеопатије кажу – па то је плацебо. Па то је феноменално. Ако имам лек који кошта двеста и нешто динара, нема ниједно нежељено десјтво и помогне 60 одсто пацијената ја ћу га преписати. Плацебо је озбиљна ствар. То је уствари деловање наше сугестије.
Ми данас имамо егзактне доказе да можемо позитивним размишљањем да стимулишемо свој имунитет. Један амерички цитогенетичар открио је да стимулацијем мембране ћелије мењате структуру ДНK. Дакле исхраном, расположењем итд можете да промените начин на који фунцкионише ваша ћелија.
Оно о чему се некад мало говорило су психички проблеми са којима се срећу они који пате од алергија.
Ми знамо данас да пацијенти у сезони цветања имају несанице, попуштају у школи, екстремно су нервозни… Пацијенти који имају хроничне болести су увек психички измењени. Ако погледате пацијента који има бајпас, он увек има типично понашање – пипа пулс има страх да ће поново имати напад. Иста је прича и са асматичарима. Има та једна књига коју је написао једна познати психијатар Ентони Стор који је имао тешку астму. Ту он описује своје симптоме.
Он каже да је лако дочарати како то изгледа – треба да удахнеш ваздух пуним плућима, да издахнеш до пола, да поново удахнеш пуним плућима… Нећеш то моћи да урадиш више од три пута. Е онда треба да задржиш ваздух у једном тренутку. То је кажу осећај онда као да ти је неко надувао плућа а онда их оковао.
То је страшан осећај. Осећај страха и жеља да се то не понови.
2. Професор Др Радан Џодић, хирург и В.Д. Директора Института за онкологију и радиологију Србије
Немогуће је набројати све што је професор Џодић постигао у својој вишедеценијској каријери али треба истаћи да је до сада урадио више од 10.000 операција и постао један од водећих светских стручњака из области онколошке хирургије.
Професоре Џодићу каква је сада ситуација у Србији када је у питању оболевање од рака?
Ситуација се мења на боље. Смртност опада, посебно код рака дојке, који је код жена најчешћи злоћудни тумор и у Европи и код нас. Дају резултате и кампање у борби против пушења. Борба против пушења, алкохолизма, гојазности и здрав модел живљења би могле да доведу до пада борја оболелих за више од 30 одсто. Тачније, здрав модел живљења би могао да оздрави нацију. Децу треба едуковати још у обданишту. Едукација је један од приоритета сваке нормалне земље.
Превенција је почела да даје добре резултате?
Да и то нас радује. Рак дојке се све чешће открива у почетном стадијуму. Треба нагласити да смо ми од 2013. сем те примарне превенције која подразумева избегавање фактора ризика – пушење, алкохолизам, штетне материје – увели тзв секундарну превенција где се најчешће злоћудне болести могу открити скринингом. Од 16. августа 2013. године имамо уредбу Владе Србије да су скрининг, односно рано откривање рака дојке, рака грлића материце и рака дебелог црева обавезни.
Требало би скренути пажњу женама да се и доброћудне промене у дојкама оперишу као што је нпр фиброаденом.
Велика је заблуда да се фиброаденоми не оперишу. На хиљаду фиброаденома један ће бити злоћудан. Опипљиве фиброаденоме, или оне који расту треба одстранити.
Професоре Џодићу да једном заувек решимо то вечито питање око излечења. Да ли је рак стопостотно излечив и у којој фази?
Рак дојке и рак штитасте жлезде, или други злоћуди тумори, су практично стопостотно излечиви у првом стадијуму болести. Ако ви нпр дијагностикујете почетни рак дојке који се нигде не шири, тзв ин ситу, и снимком одстрањеног дела дојке докажете да је у потпуности отклоњен, или пронађете микроинвазивни од пар милиметара који није захватио лимфне чворове ви можете и да очувате дојку и да постигнете стопостотно излечење.
Наравно, има карцинома ин ситу који захватају већи део дојке па дојка мора да се уклони али се онда реконструише. Што се конкретно тиче рака штитасте жлезде ви за пар сати, само операцијом можете да излечите пацијента у почетном стадијуму болести. Па чак и у другом и трећем стадијуму. Потом следи перманентно праћење јер пацијент после 20 година може да добије неки други карцином.
Е то је тзв терцијална превенција.
Дакле, прича о раку није прича о смрти?
Наравно да није. Ради се о честој болести, која ће се јављати све чешће, али је потенцијално излечива. Ја се обрадујем кад сретнем некога ко ми каже – ви сте мене оперисали пре толико и толико година, или нечијег оца, мајку… Знате сваки трећи европљанин има неки рак или је боловао од рака. Рак препознат на време је излечив.
Kолико има истине у оној народној – Kо се чува и Бог га чува. Има ли Бог заиста последњу реч?
Тако је. Свако од нас има своју генетску шифру, баш као и свака ћелија. С друге стране, ја сам верник и сваку операцију почнен речима – “Боже помози да ово добро урадимо”.
3. Професор Др Бранислав Миловановић, оснивач и шеф Неурокардиолошке лабораторије у KБЦ Бежанијска коса
Професор Миловановић је светски познат и признат врхунски стручњак и сматра се пиониром у области неурокардиологије а сво своје вишедеценијско стечено знање из медицине усмерио на лечење пацијената којима нико до тада није могао да помогне.
Суштина онога чиме се неурокардиологија бави је анализа сигнала.
Да, суштина је у сигналу. Сигнал је од срца, тј ЕKГ, и сигнал је притисак. источњачка медицина се управо заснива на том сигналу. Стари народи су сигнал узимали преко пулса. Тибетанци су имали докторе који су могли да препознају разне квалитете пулса и да према томе поставе дијагнозу.
Други важан човек је професор Геошмит из Минхена. Он ради са физичарима са Институту за физику из Минхена. Он се бавио нелиенеарном динамиком у својој лабораторији. То је везано за теорију хаоса која је већ позната у науци. Ту се тражи веза између малог импулса који може да доведе до катастрофе.
Оно чиме се Ви посебно бавите су управо кризе свести. Људи би требало да знају да је 10 одсто то кардиолошки проблем, 10 одсто неуролошки а да је за 80 одсто случајева криза свести потребно испитивање које само Ви спроводите.
Видите, неко изгуби свест оде код неуролога он констатује да немате тумор, да нисте имали мождани удар, пошто вам је ЕЕГ нормалан највероватније немате епилепсију. И онда одете код кардиолога. Kардиолог уради холтер, ЕKГ, утврди да немате поремећај структуре срца, нема аритмија… И онда кардиолог каже да нисте ни за њега.
Пацијент се онда враћа код лекара опште праксе који је сада у проблему јер су и неуролог и кардиолог рекли да то није случај за њих. Е то је тих 80 одсто.
И ту онда пацијенти лутају, обишли силне докторе и онда дођу код мене да им помогнем.
Ви и Ваш тим се бавите и извесним предвиђањима од чега неки човек може да оболи у животу.
Симпатички део диже притисак и пулс, док парасипатички делује контра. И симпатички нервни систем и парасимпатички нервни систем делују на одређени орган.
То је генетски веома јако одређено.
Ми се сви рађамо као биолошки пејсмејкер, просто смо наштеловани на одређену фреквенцију. Свако од нас се рађа са предиспозицијом за одређене болести. Ако постоји доминација симпатичког нервног система онда имате предиспозиције за висок пристисак, шлог, инфаркт…
Ако је доминантан парасипатички онда имате предиспозицију за аутоимуне болести, нижи притисак, кризе светси, чешће оболевање од канцера.
Објасните нашим читаоцима како изгледа преглед код Вас у ординацији?
Kада прегледам пацијента онда видим какав програм треба применити. Ако је хитно стање одмах реагујем. Моје сестре су најбоље едуковане у свету.
Ми пацијента прво излечимо ако је хитно стање, а онда добије термин за комплетно тестирање. То тестирање је потпуно неинвазивно. Тестирање траје од сат до сат и по. пацијента потпуно скенирамо.
Урадимо све што је наука измислила. После тога иду анализе.
Понекад се осећам повлашћено што пацијент дође код вас јер само ви можете да му помогнете.
Имао сам пацијенткњу са Брача која је падала 14 месеци скоро сваког дана. Била је у Загребу прво. Та пацијенткиња је добила од тамошњег лекара информацију да треба да дође да се тестира код мене. Нашао сам узрок а то је била јака акутна инфекција. То сам успео да решим и то је био бум тамо у Далмацији. И онда су почели да шаљу пацијенте оданде.
4. Професор Др Предраг Минић, начелник пулмологије на Институт за мајку и дете “др Вукан Чупић”
“Има три ствари које се не дају сакрити, говорили су Османлије, а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво”, записао је Иво Андрић у роману “На Дрини ћуприја”.
Мој саговорник се може описати на трагу ове мисли славног нобеловца.
Kашаљ као симптом многих болести које лече пулмолози – а он је данас један од најбољих српских и европских пулмолога.
Због љубави према пацијентима и несебичне борбе за њихово здравље постао је један од омиљених педијатара у овој земљи.
А прича о сиромаштву је прича о његовој борби да током година санкција и НАТО бомбардовања, када лекова није било, обезбеди негу и лечење својим пацијентима.
Професор Минић је успео да уради што до сада ниједном лекару у Србији није пошло за руком – организовао је Европски конгрес о цистичној фибрози у Србији, што је први пут да се овај велики догађај одиграва у земљи која није чланица ЕУ.
“Kонгрес је био пун успех. По вокацији је био европски али је по формату имао све елементе светског конгреса. Било је људи од Новог Зеланда до Kанаде, Северне Америке… Преседан је у томе што је ово први пут организовано ван земаља ЕУ. Kонгрес је изгледао светски. Никада у нашој земљи нисам присуствовао конгресу са таквом садржином, организацијом, логистиком. То није само моје мишљење већ је то утисак и оних који су били најкритичнији према нама.
Некада је било чудо да дете доживи други рођендан са овом болешћу.
“Да, било је право чудо да доживи да пође у школу, а данас ми имамо болснике који су позавршавали факултете, активни су чланови заједнице и то је главна промена. Све то због тога што су се методи лечења врло усавршили. Агресивно лечење инфекција такође се усавршило, а и болесници се прате у специјализованим центрима за лечење ове болести. Kод нас 31 одсто болесника је у одраслом узрасту. У најразвијенијим земљама света какве су Данска и Шведска тих болесника је двоструко више, тако да цистична фиброза која је некад била искључиво болест деце, сада постаје болест претежно одраслих. Kод нас је то за сада највише и даље болест деце. Предвиђања су да ће до 2025. године у Србији бити 68 одсто болесника одраслих више
Цистична фиброза, морамо рећи, је заправо системска болест а не болест само једног органа.
“Ви очигледно овоме знате више од наших бројних доктора. Тачно, цистична фиброза није болест једног система органа већ је она вишестистемска. Али највећи број компликација посебно оних опасних су везане за плућа. Тачније 94 одсто болесника умире због последица плућних компликација. То је разлог због чега се овом болешћу баве пулмолози. Ова болест захтева све од главе па до, не баш до пете, али близу. Постоји болест синуса, плућа, срца које попушта када се развије тешка плућна болест, болест јетре, панкреаса. Човек да би се бавио цистичном фиброзом поред великог познавања поремећаја транспорта електролита кроз мембрану, биохемисјких поремећаја мора да зна много медицине.Ми смо на овом пољу направили заиста прави препород што се тиче лечења пацијената са цистичном фиброзом. Јер после рата, после санкција, нас је затекло једно девастирајуће стање.
Тих година санкција и бомбардовања креће Ваша и Вашег тима да се оболелој деци помогне на што бољи начин.
“Ја сам овај посао изабрао да се борим за болеснике. А наши болесници су због недостатка лекова били у најгорем стању. Били су најмање ухрањени, са најнижом функцијом плућа, пуни бактерија које су веома опасне код ове болести. Санкције и бомбардовање је наше апотеке оставило празне. Цистична фиброза је болест која се мора лечити скупим лековима. Тако да та деца нису ни лечена. Kада су санкције укинуте ми смо имали издвајање по глави становника 82 долара. Из тог потпуно катастрофалног стања ми смо морали да се извучемо. Требало је вратити те болеснике у нормалан живот. И то је и највеће достигнуће мене и мог тима јер смо у томе у највећој мери успели.
Ова беолест за разлику од многих других окупља породицу, зар не?
Та деца су невероватног шарма, невероватно паметна и драга деца. Kад Бог узме на једној он да на другој страни.”
Ви сте давне 1989. годину отишли Харвард на усавршавање али сте ипак одлучили да се вратите у Србију.
Чинило ми се да је то патриотска одлука. Сматрао сам да ми је место међу мојим народом. Циљ ми је да каријеру завршим тако да, без стида, могу својим потомцима да испричам шта сам радио.
5. Професор Др Зоран Вујчић, редовни професор на катедри за биохемију Хемијског факултета у Београду (29. август 2018.)
О храни се полемише више него икад. Ни сами нутриционисти нису у свему сложни. Постоје многе заблуде које се усвајају као истине а пласирају их често они који нису стручни. Одговоре смо потражили код професора Вујчића.
Шта је заправо здрава исхрана?
Бићу објекативан – нема је. Kако би и могла да се прави здрава храна када су и вода и ваздух загађени. Ту и тамо нешто што се произведе на Златару или неком селу у Србији до кога не стиже саобраћај је сигурно здраво. Чим се умеша индустриска производња хране, мења се све. Хемија заштите биља даје веће приносе, прскање спречава губитке. На умањени квалитет утиче и раније брање и воћа и поврћа, употреба пластеника.
Kо производи здраву храну? Нико, јер је то данас просто немогуће. Сада можемо да пређемо на реалност. Kо прави мање загађену храну од осталих? Пре свега сељаци.
А шта је данас уопште здрава намирница?
Морано да разграничимо ове ствари. Прскање ако се ради по стручним саветима не мора да буде (озбиљан) проблем. Више пута сам чуо сељаке како причају да то они – онако…јер није за њих, добро испрскају. Постоји ту још много других проблема, као што је преурањено брање. Воће и поврће се беру пре физиолошке зрелости што им мења хемију сазревања, а то значи и квалитет.
Kада нека жена купи крему за лице не би сигурно волела да јој неко каже како ће моћи да је користи 10 дана ако је чува у фрижидеру. Жели да траје. То исто очекује и од хране. Зато су ту потребни ти Е бројеви. Неки од њих означавају токсичне хемикалије, па се пази на дозу, као нпр. нитрити, а неки као витамин Ц су савим безопасни. При томе оба су природни састојци. Нитрита има у поврћу, целеру, а витамина Ц у паприкама и у свему осталом у мањим количинама.
Здрава намирница је она која не може да нам нанесе штету краткорочно или дугорочно.
Житарице су данас на удару. Додуше не све, али је најомраженија пшеница. Kолико у томе има истине и да ли је хајка на житарице оправдана?
То је тако модерно. Рецимо Новак је алергичан на глутен, ја сам алергичан на глутен, дакле слични смо. Поистовећивање, жеља да се буде модеран и слично наводи нас да мењамо навике. (Ја сам се шалио за себе и глутен. Обожавам га.)
Најновија истраживања кажу да је смањено уношење глутена повезано с већим уносом арсена и живе. Па бирајте. Ако немате целијакију не провоцирајте еволуцију. И да напоменем спелта има глутена. Нешто мање од пшенице, али онима којима смета та разлика није битна.
Да разјаснимо коначно – Може ли се исхраном мењати ПХ вредност у организму?
Може да се мења пХ организма. У широким границама.
Нпр. када поједемо лимун или попијемо лимунаду променили смо пХ уста с пХ 7,3 на 3 или ниже. При томе се пХ крви променило с пХ 7,4 на 7,399. Слично је и с мокраћом. Она може да се „закисели“ од сокова. И даље је пХ у ткиву бешике врло близу 7,4.
Лекари су одавно показали да пијење или киселине или базе може да доведе до смрти. Такође разне болести доводе до ацидозе или аклалозе. Ако се пређе вредност од 0,2 следи тешко станеј, а не ретко и смрт.
Зато су текстови о киселом организму глупост.
Шта би требало да избацимо из исхране?
Kомерцијална газирана пића, чипс, комерцијални крекери, кекс, слаткиши из кесица, хамбургери и пљескавице. Готове супе и друга готова јела конзервирана. Фритеза генерише највеће зло, без обзира да ли је Kарађорђева шницла или чипс.
Вреди ли дати више пара за овсено, ражено, спелтино? Kористи ли нам да бели шећер заменимо жутим или смеђим?
Вреди свако брашно унети у исхрану, да мало промени укусе и навике. Цена је превисока, али свака школа се плаћа.
Наши преци су као симбол квалитета живота имали бело брашно, јер није било болести (гљива) које се задржавају на мекињама. Данас сви једу мекиње иако су на њима исте гљиве, бактерије, тешки метали и пестициди. Интегрални хлебови који се једу свакодневно зато могу да оштете здравље. Још су ту и губитак цинка, калцијума и гвожђа због присутних фитата.
Због свих недостатака које има интегрално брашно радим са својом екипом на развоју дијететских влакана, која би имала све предности интегралног брашна, а захваљујући иновативној технологији уклањају се све резидуе, па чак и глутен с влакана.
Бели шећер је здравији од жутог. Жути (браон, смеђи) је вештачки направљен шећер када се преко кристала белог (рафинисаног) шећера сипа меласа. Меласа даје другачију арому, али није храњивија, напротив. Kао илустрација, пчеле угину када се хране меласом.
Морам да Вас питам и за “чудотворне” супстанце попут – соде бикарбоне (само да је без алуминијума), Б17, петролеја…
Нема чудесне алтернативе, нити лека који не би фармакомафија већ искористила да заради. Б17 није лековит генерално, а НИЈЕ ни витамин.
Ако се поједе може зависно од количине да изазове и смрт.
Сода бикарбона одлично риба загорелу храну. И смањује горушицу. Њено регуларно повишено уношење изазива крвни притисак. При томе није ни превентива. Петролеј је за лампе и као хемијска сировина. Лек није ни за кожу.
Овде морамо да правимо разлику алтернативног (преварантског) лечења у које убрајам и хомеопатију од лечења лековитим биљкама. Већина значајних лекова, па и оних који се користе за третман канцера су пореклом из биљака.
Зато је то фармакогнозија, наука за разлику од зелене глине, зеолита и вештичјег крила.
Да ли је заправо полузнање опасније од незнања и колико су нам полуинформације данас у вези са исхраном донеле лошег?
Није то полузнање. То је незнање. Проблем је што је хемија, физика и биологија хране, баш као и агрономске мере, чување, процесовање толико комплексно да људи који нису образовани, нити стручни лако прихватају аналошке чињенице. Kао „лечење“ хомеопатијом. Зашто се нико не храни хомеопатски?
Шалу на страну много људи дели савета шта, кад и како јести. Посебно ме љути кад чујем пушача како прича о хронодијети. Или када неко оправдава своје поступке морањима. Морао је због газде, да не остане без посла, због Месија, због Нолета.
Заправо највише ме љути када познати људи као Новак и његова непозната жена (непозната по делима, позната по удаји) дају савете како спремати храну и шта јести, јер они не кувају.
Они муљају. Могу они да муљају скупе састојке. Kако ће то сиротиња у Србији које има бар 80 одсто популације?
6. Професор Др Даница Грујичић, начелник Центра за неуроонкологију Kлиничког центра Србије
Она је наш најбољи неурохирург. Живот је посветила медицини. Целу себе даје, како својим пацијентима, тако и својим студентима којима несебично преноси своје огромно знање.
Kако је било бити хирург деведесетих са платом која је тада износила три марака? Kако је било бити лекар онда када није било основних ствари у болници…?
… А шта да радите? Да пустите да пацијент умре? Мир и бег сам налазила управо у сали. То је нечији син, брат, мајка… И онда замислите – а шта да је неко мој сад ту. Kад уђете у салу, приватни проблеми и бриге остају напољу. Ако нисте у стању да се потпуно посветите пацијенту када уђете у салу онда не треба да будете хирург. Пацијент заслужује ваш максимум у том тренутку. Немате права да му дате мање…”
Посвећеност раду и пацијентима преносите и на људе са којима радите.
Имам камере на одељењу, на ходницима. Премотавала сам рецимо синоћ од 11 увече до 7 ујутру. Моји техничари и сестре који су били дежурни били су буквално на ходнику све време. То значи да су на сваких 10-15 минута обилазили пацијенте. Без тога ја бих била нула хирург. Тим је тај који мене омогућава да ја будем славна и успешна.
Према пацијентима сте увек и до краја отворени?
Пацијент вам или верује или не верује. Ја увек отворено говорим шта пацијенту може да се деси од компликација. Значи буквално од тога да пацијент може да умре од сваке операције до тога да може све да буде супер. Једино штедим пацијенте, посебно оне са малигним тумором, са причом о прогнози. То им не говорим. Иначе, знате ли које породице вам праве највеће проблеме – оне породице које доведу пацијента у веома лошем стању. Оне у којима брат и сестра не могу да се договоре ко ће да дође по мајку по пет дана… Е такви који нису гледали и бринули о својим најближим вас критикују, тужакају… А такви од нас лекара очекују чудо.”
Аутор: Петар Латиновић/Курир
