Одбила је да по завршетку медицине у Берлину остане да ради на факултету, већ се вратила да помогне отаџбини у Балканским ратовима. Великом љубављу према свом роду и пожртвованошћу је спасила многе од тифуса, али не и себе.

Шта значи бити херој? Одговор на ово питање знао је свако ко се у време Првог светског рата затекао у Ваљеву. Јер, тамо се за животе својих суграђана борила неустрашива лекарка Драгиња Бабић. Школе, кафане, приватне куће, магацини, све је било препуно оболелих. Пегавац је косио, умирало се масовно. Драгиња је у то време радила непрестано, трчала с једног на друго место, покушавајући да пружи помоћ свим болесницима…

Причу о великој српској лекарки забележила је Вера Гавриловић у књизи „Жене лекари у ратовима 1876-1945”. Тиме је отргла од заборава даму која је живот дала за своју земљу. У српским енциклопедијама, међутим, о њој је само записано да је била „управник и једини лекар резервне војне болнице у Ваљеву у току оба балканска рата”. Прилажући своју биографију на немачком језику уз докторат, Драгиња Бабић је написала:

Pročitajte i  Najbolji recepti za domaći sladoled: Posno, niskokalorično, zdravo i za minut gotovo

„Рођена сам 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере. Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у III београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године… У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.”

Драгиња Бабић је тако постала прва Српкиња која је завршила студије медицине на Берлинском универзитету 1911. године. Поред Драге Љочић (завршила студије медицине у Цириху 1879. године), Бабићева је промовисана као прва српска лекарка. Према неким сведочанствима из тог времена, у Берлину су хтели да је као одличног студента задрже на факултету, али она је одлучила да се ипак врати у своју Србију.

Њен отац Јован Бабић је од 1892. до 1893. био председник општине Ваљево, као и њен брат Марко Бабић, у периоду пре Другог светског рата. Други Брат Јован је постао књижевник, а радио је и као професор српског језика. Сестра Марија, удата Тадић, била је фармацеут.

Pročitajte i  Манастирски паприкаш: Сочан и здрав посни ручак на кашику, који ће вас дуго дрђати ситим

– Жене лекари које су завршиле медицински факултет у иностранству од 1866. до 1911. године су на почетку Првог балканског рата обухваћене општом мобилизацијом. Њих нису слали у борбене редове, него у унутрашњост земље за управнике резервних војних болница које су настајале из окружних грађанских болница. Често су биле једини лекари у граду – тврди др Војислав Суботић, хроничар Српског лекарског друштва.

Драгиња је била лекарски помоћник ваљевске Окружне болнице, а кад је положила државни испит, постављена је на место лекара ваљевске општине. У оба балканска рата била је управник резервне болнице у том граду. На почетку Првог светског рата, кад су продрле аустроугарске трупе, повукла се са српском војском у Пирот на дужност управника резервне болнице. Међутим, после Колубарске битке одлучила је да се врати у родни град, када су из њега сви бежали и да помогне својим Ваљевцима. Имала је тек 28 година.

У Ваљеву је умирало стотине људи дневно. Поред великог броја становника који су преминулу од пегавца, у статистикама је остало забележено да је у граду страдало и око 3.000 војника који су сахрањивани у масовне гробнице. Превелик терет за једну жену. Одлазила је у домове својих суграђана у којима су сви укућани били болесни од тифуса, ложила је ватру, хранила их, обилазила и по неколико пута дневно, поклањала им пажњу и љубав…

Pročitajte i  Ваше МОЛИТВЕ остају без одговора: Ево у чему је проблем и како да Бог коначно чује ваше речи

– Једног дана поверила се колеги како осећа да ће се разболети. Већ после неколико ноћи није могла да устане из кревета. Умрла је у јануару 1915. године у великим мукама. Тако је завршила живот ова млада лекарка која је жртвовала себе да би помогла оболелима и својој земљи – записала је Вера Гавриловић.

После Драгиње Бабић, у Ваљеву су од пегавог тифуса убрзо умрли и лекари Павле Војтех и Селимир Ђорђевић, добровољна болничарка сликарка Надежда Петровић и други. Од туге за ћерком, три дана после њене смрти је преминуо и отац Јован, не могавши да прежали одлазак мезимице… За хуманост, храброст и пожртвовање Драгиња је од Српске православне цркве одликована Орденом Светог Саве.

Пише Марко Лопушина за “Новости”

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име