Небојша Глоговац преминуо је 9. фебруара 2018. године, а Никола Ђуричко се поводом треће годишњице смрти која је недавно била присетио једне анегдоте из са почетка каријере када је уживао у друштву великана српског глумишта
Ђуричкове речи преносимо у целости:
“Не знам како и зашто али били смо само нас двојица. Сад знам да смо тада били на врхунцу младости и снаге. Возили смо се његовим колима. Увек је волео да намерно вози мало опасније да бих се ја нервирао, а он смејао. То је исто урадио и кад сам се једном зезнуо и сео на његов мотор. Неколико филмова у којима смо играли било је те године на фестивалу, ја имао два филма, а он три, а један од тих у коме је играо главну улогу, отварао је фестивал. Завитлавао ме је у колима око тога: ‘Једног дана ћеш и ти да имаш три филма и исто ћеш овако да возиш младог колегу’.
‘Ја бих, Шоне, да преживим ову вожњу, па да снимам и даље филмове.’ Смејали смо се. Стигли смо у Сопот који се широм отворио јер је стигла главна звезда. Провозали су нас фијакером централном улицом до Дома културе. Није био фасциниран ласкањем, радије је причао са газдом фијакера о коњима. Наш фијакер је био последњи. Ми смо били вишња на торти. Дочекали су нас овацијама као два принца. Смејали смо се јер је он желео да фијакер иде брже, а ја наравно мало спорије. Сви су опчињено гледали у њега, и жене и мушкарци. После многобројних поздрављања, и хиљаде сликања, аутограма и интервјуа, само му је ођедном све то досадило. Обавили смо све због чега је требало да будемо ту, а пошто је филм већ гледао, одлучио је да је најпаметније да кренемо назад. Само ми је рекао: ’Палимо.’ Без расправе сам устао и кренули смо. Док смо ходали ка колима, прошли смо поред неколико задимљених штандова на којима су се продавале пљескавице. Он је истанчаним њухом разазнао јагњетину на роштиљу: ’Јеси јео икада јагњетину на роштиљу?’
‘Мислим да нисам, јео сам на ражњу.’
‘Ух!? То мораш да пробаш, то у Херцеговини има.’
Небојша је почео да наручује ребра, али мајстор је предлагао још неке делове и кренуо је да трпа све у некакве пластичне овале, а онда каже да не можемо без сомуна и додаје две кесе свежих, врућих. Наставило се тиме ‘па, како глумци без пива да једу јагњетину, ово ће вам бити много суво’ и додаје две кесе пива.
Сад имамо два велика овала, и неколико кеса сомуна и пива. Сећам се као данас, све је коштало 960 динара. Мислим да то стварно нема више нигде на свету, све за мање од девет евра. Небојша се хвата за џепове и не налази ништа. Окупила се већ маса света и гледа филмску звезду коју су пре само сат времена тријумфално провезли централном улицом, а сад се препипава по празним џеповима.
‘Имаш лову?’, пита ме филмска звезда са три филма.
‘Ни динара’, одговара филмска звезда са два филма на фестивалу.
Нашао сам само своју ‘динерс’ картицу што је изазвало општи смех, па чак и Небојшин.
Продавац ме, док умире од смеха, пита: ‘Па где да је провучем, глумац?’ Искрено се церио добри Херцеговац роштиљџија: ‘Дај да видимо ту твоју картицу, молим те.’ Грађани Сопота разгледају ‘динерс’ и смеју се од срца са својим омиљеним глумцем.
‘Џони, шта ћемо да радимо?’, пита Небојша.
‘Идем да позајмим од некога’, рекох и побегох назад на банкет. Сва срећа у башти је седео Тале, Јосиф Татић, велики човек и друг на друму, прилазим му и кажем: ‘Тале, треба ми сома динара, Небојша и ја смо наручили неку јагњетину, а немамо ни динара.’
Одмах је извадио лову и промрмљао: ‘Kоје сте ви будале.’ Лепо нам је рекао Тале. Kада сам се вратио до киоска, затекао сам сцену како се деца сликају са Небојшом, а он држи кесе са јагњетином и дели са њима начети сомун. Глумци, велика деца. Глумци, гладне шворц звезде.
Сели смо испред моје зграде и на хауби јели ону јагњетину на жару. Био је скроз у праву, стварно има неки занимљив, другачији укус, па још сомуни и пиво. Седели смо до јутра ту испред зграде у колима и причали о женама, о сексу, о позоришту, фудбалу, о филму, одавали тајне један другом.”
Извор: Недељник
