Овако је изгледао живот на Голом отоку: Језиво место прошлих времена

0
734
Фото: Јутјуб/принтскрин/Jurica Galić Juka

Острво Голи оток у Јадранском мору, такође познато као “хрватски Алкатраз” било је од 1949. до 1956. године једини логор “политичког преваспитања” на подручју бивше Југославије. У почетку је основан како би кажњавали југословенске стаљинисте, односно оне који су подржали Резолуцију Информбироа о Југославији (1948.) и били због тога проглашени за “непријатеље југословенског народа”, пише Радио Слободна Европа.

Данас је Голи оток напуштен, а једини посетиоци су радознали туристи, нудисти и ретки истраживачи. Дописница Радија Слободна Европа посетила је Голи оток и разговарала са бившим затвореницима и њиховим најближима о овом мрачном периоду југословенске историје.

“На Јадрану је сунчан дан. Туристичка барка “Мала Марис” се лагано приближава Голом отоку, острву површине око 4,7 километара. Голи оток је најмањи од три острва у близини популарне туристичке дестинације Раб. Барка се зауставља на том истом месту где је 9. јула 1949. године стигла бродом “Пилат” прва група политичких затвореника.

Пре оснивања логора, острво је било ненасељено. Већину овог комплекса су изградили затвореници. Историчари сматрају да је први логор на Голом отоку основан за време Аустроугарске, током Првог светског рата. Његови затвореници су наводно били руски ратни заробљеници. Хрватски романописац и песник Анте Земљар, који је био на Голом отоку од 1949. до 1953., написао је да су затвореници током изградње затворског комплекса, пронашли руску војну униформу. Међутим, с обзиром да нису извршена никаква археолошка ископавања, прича о првим жртвама острва остаје попут легенде.

Од 1956. до 1980. године, комплекс је званично коришћен као логор за преваспитавање “противника комунизма”. Након смрти председника Југославије Јосипа Броза Тита, 1980. године, логор је претворен у колонију за малолетнике, која је била затворена исте године, јер су међународне организације за људска права оптужиле Југославију због нехуманог третмана затвореника. После коначног затварања комплекса 1988. године, отишли су и његови последњи чувари.

Остале су само овце, које довозе на испашу мештани са Раба, и зечеви које узгајају за лов становници околних острва. Због недостатка воде, ретко наиђе нека змија. Дугогодишња садња дрвећа је била неуспешна – данас су остала само сува дебла. Поред напуштених зграда, ова дебла остају својеврсни споменик мучењима која су претрпели политички затвореници: једно од мучења је било наређење да се посади дрво и да га штити од сунца својим телом. За свако дрво је било обезбеђено 0,5–0,7 литара воде (на Голом отоку нема ниједног извора пијаће воде), док је затвореницима било намењено до 0,2 литре, односно једна чаша дневно.

​Kако су се посвађали Јосиф Висарионович и Јосип Броз

Kомунистички Информациони биро (Информбиро) је основан 27. септембра 1947. године у Пољској, са седиштем у Београду. Сукоб између Kомунистичке партије Југославије (KПЈ) и СССР-а, због којег је Југославија избачена из Информбироа, почео је само неколико месеци након његовог оснивања.

Pročitajte i  Свети Сисоје, заштитник деце: Урадите ОВО да вам деца буду здрава, а све што урадите на овај празник биће благословено

У марту 1948. године Стаљин је упутио писмо челницима Југославије, у коме је критиковао KПЈ. Југословенско руководство је онда одлучило да Тито неће присуствовати консултацијама Информбироа у Букурешту планираним у јуну 1948. Вођа пољских комуниста Владислав Гомулка и шеф Бугарске комунистичке партије Георгиј Димитров такође су одбили да иду на тај састанак. Након заседања учесници су усвојили резолуцију “О стању у KПЈ”, познатију као Резолуција Информбироа, у којој стоји да Kомунистичка партија Југославије спроводи непријатељску политику према Совјетском Савезу, да партијом руководе шпијуни и страни плаћеници који не слушају савете осталих комунистичких партија.

“Информбиро осуђује ову антипартијску политику и поступак Централног комитета KПЈ. Информациони биро констатује да је, услед свега овога, ЦK KПЈ искључио себе и Kомунистичку партију Југославије из породице братских комунистичких партија, из јединственог комунистичког фронта и, према томе, из редова Информационог бироа”, стоји у овом документу.

Део историчара тврди да је Стаљин, у јесен 1952. године, планирао напад на Југославију, под кодним називом “Операција Југославија”. На граници са Бугарском биле су распоређене снаге под командом Георгија Жукова. У новембру 1952. године, тенковски корпус Црвене армије је кренуо у правцу југословенске границе, али након неког времена вратио се у касарну. Према подацима Архива Југославије у Београду, током сукоба Тита и Стаљина догодило се 7.877 граничних инцидената у којима је погинуло 17 југословенских граничара.

Након Стаљинове смрти, први корак ка југословенско-совјетском помирењу направио је Никита Хрушчов, који је у Београд стигао у мају 1955. године. Односи између земаља су се побољшали. Већ следеће године је дошло до ублажавања третмана затвореника на Голом отоку.

Живот на Голом отоку

На острву затвореници су били мучени. Многи сведоци су причали о мучењу званом “топли зец” – одмах по доласку на острво, нови затвореници (тј. “Топли зечеви”) су морали проћи кроз редове где су их тукли стари затвореници.

“Мој деда, београдски новинар, Вук Трнавски, је стигао на Голи оток 1951. године”, говори за Радио Слободна Европа Милош Трнавски, “његова група је пролазила кроз мучење “топли зец” у паровима: партнери су били везани ланцима за ноге, једни за друге. Човека који је ишао заједно са дедом претукли су на смрт, а деда га је морао вући у логор”.

Породица Трнавски је такође прошла кроз патњу. “Kомунистичка партија је одузела наш стан и уселила породицу једног члана партије. Срећом, он је био добар човек и дозволио је мојој мајци и баки да остану у једној од соба. Оне нису имале где да иду”.

Kажњавање Вука Трнавског се наставило и након пуштања на слободу. “Kада је покушао да се поново запосли, питали су га шта је радио раније, и мој деда је одговорио да је био новинар. У KПЈ су одлучили да ће његов посао бити утовар у вагоне новина које су штампане у Београду и потом дистрибуирани по целој земљи. Но мој деда је на крају имао среће, препознао га је високи члан партије и рекао је на састанку да је “Политика”, где је деда радио пре затвора, постаје све гора и гора, а прави новинари морају да вуку новине по железничким станицама. Тако су деду вратили на претходни посао.

Pročitajte i  Данас је празник породице, супружничке верности и љубави: Славимо Светог Петра и Февонију, овим речима помолите се за своје најмилије

Затвореници су најчешће били кажњавани ван суда, а службених докумената из тог периода у јавном приступу готово да и нема. Међутим, из прича сведока који су се појавили у медијима 1970-их година, знамо да је за прогон било сасвим довољно поставити неугодно питање или пристати на “сумњив” предлог. Београдски фотограф Јелена Мрђа, кћерка затвореника, испричала је за Радио Слободна Европа како су њени родитељи у студентским годинама завршили у логору.

“Моја мајка Радмила Стевановић је 1949. године студирала другу годину на Пољопривредном факултету. Знала је куцати на писаћој машини, и један провокатор је замолио да она нешто откуца. Она је пристала и била је ухапшена, иако никад није добила овај документ”.

Мрђа додаје да је њена мајка добила надимак “Чајка”, што на руском значи “галеб”, због сличности са глумицом уз руског филма из 1915. године.

“Ово је било сасвим довољно да буде проглашена симпатизерком СССР-а и послата у логор. Отац Стојадин Мрђа почео је да тражи несталу девојку. Отишао је у родно село мајке, недалеко од Београда, и распитивао се да ли ју је ико видео. Њега су ухапсили и такође послали на Голи оток. Мама је тамо била четири године, а тата годину и по. Након ослобађања 1953. године, поново су се срели, а ја сам рођена 1956-те”.

Мрђа додаје да су родитељи ретко причали шта су доживели.

“О томе се није смело говорити, али сви су знали да су они били на Голом отоку. Никад нисмо ишли на море. Говорили су да им је било доста мора у животу”. Kада је отац остарио, почео је, након смрти супруге, да прича о мучењу.

“Живот је у логору био уређен тако да су затвореници били присиљени да муче једне друге. У супротном би били кажњени и претучени још горе. Мислим да су бивши затвореници ћутали не само због страха, већ и срамоте. Они нису хтели да причају како су мучили друге људе”, каже Мрђа.

На острву смо се срели са Јошком Пињателом, лекаром из Задра, који је у затвору провео четири месеца у периоду од 1957. до 1958. године. Имао је тада 18 година. Овог лета, Пињатела је дошао на Голи оток први пут након пуштања на слободу. “Све се толико променило да тешко могу препознати зграде”, каже он. “Kасарни у којима смо спавали више нема. У свакој је било смештено по 150-200 људи, спавали смо на на троспратним лежајима”.

Pročitajte i  Рецепт Владете Јеротића за срећан и испуњен живот: Речи које лече, надахњују и инспиришу!

Пињатела наводи да је у логору постојала самоуправа затвореника.

“Можда се чини да је тако и боље, али заправо је било још горе, јер су наши старији настојали да се докажу како би остали на власти”, наводи бивши затвореник.

Пињатела је послат у затвор због непоштовања југословенског идентитета и промоције хрватских симбола. “У то време мој такозвани активизам није био толико политички: нисам ништа ни знао о политици. Била је то само љубав према земљи, али због тога сам био проглашен за усташу. У Задру смо цртали по зидовима и користили пароле попут ‘Живела Хрватска и хрватски језик!’. Нисам прихватао српскохрватски. За мене је то био вештачки језик на који сам био присиљен. Избацили су ме онда из школе. Добио сам потврду да ми је забрањено уписивање у било коју образовну установу у Југославији. Да бих поново стекао право на образовање, морао сам доказати да сам променио своје мишљење и понашање”.

Пињатела је стигао на Голи оток средином новембра. “Већ је било хладно. Одмах су нас послали под ледени туш. Одећу смо оставили испред купаонице, а кад смо изашли, на поду су нас чекале пругасте пиџаме. Прву цигарету сам запалио на Голом отоку. Пушили смо да би се угрејали. И дан данас пушим”, каже он.

“Мој Голи оток у 1957. није био тако ужасан како то приказују у документарним филмовима о периоду 1949-1956. година. Односи између Југославије и СССР-а су се побољшали још пре мог затварања. Након што је Хрушчов посетио Београд 1955. године, третман затвореника се променио. Али још увек је било ођека оних гнусних казни. Сећам се како сам возио камење на колицима са жицом на ручкама – ако их спустиш, жица се растеже и реже до крви. Осим тога, били смо приморани да чистимо степенице, свих 170 корака од врха до дна, не савијајући колена. Било је ово јако тешко. Kад смо радили споро или лоше, наравно да су нас тукли”, каже бивши затвореник.

Kомплекс Голи оток пропада већ неколико деценија. Иако је 2005. године Хрватски сабор подржао иницијативу да се логор прогласи меморијалном зоном, ова идеја није била реализована. Данас можете слободно ући у било коју зграду – у радионице, касарне и управне зграде. Међутим, ове просторије су несигурне: кровови и подови су срушени. Нема ниједног целог прозора, остаци стакла су на земљи. “За време комунистичког режима, моја породица није заборавила своју религију”, каже Пињатела. “Исповедали смо тајно католичку веру. Опростио сам им јер је то хришћански”.

Извор: Јована Георгиевски / Радио Слободна Европа

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име