Једанаестог марта 1909, Ђорђе је написао писмо Ани и наложио свом послужитељу, Стевану Kолаковићу, да јој га однесе.
Писмо је, наводно, било на столу, али када је тог поподнева Ђорђе тражио од Kолаковића извештај, овај му је казао да писма није било у Ђорђевој соби.
Овако ће тај судбоносни догађај описати Ђорђе у мемоарима.
“Kао у сну чуо сам само да се неко усудио да уђе чак и у моју собу… Моји непријатељи, неко од персонала… или је можда и сам Kолаковић био у њиховој служби… Да, да, то је био Kолаковић, то је могао да учини само он, а ја сам неограничено веровао у њега.
Разочарање и гнев, бол због издаје, осећање несигурности у рођеној соби, под рођеним кровом – све то одједном наврло је у мој ум… Моји противници имали су, дакле, саучесника у особи којој сам се поверавао, која је била стално крај мене, у мојој служби… У магновењу, разумео сам одакле су црпли обавештења они који су ме нападали. Kолаковић је био тај, а ја сам тражио шпијуне далеко од своје средине… Kолаковић…
– Губи ми се са очију, издајицо! – дрекнуо сам на Kолаковића и подигао руку да га ударим. Али, на несрећу, руке су ми биле спутане шињелом, који још нисам био свукао, па сам подигао ногу и снажно одгурнуо Kолаковића. Учинило ми се да је посрнуо, али је моја свест била неспособна да то региструје.
– Бежи! Бежи!
Пожурио је вратима, а мени се поново привидело да тешко иде и да посрће…”
Недељник
