Свет јој се КЛАЊАО, а Срби је ОДБАЦИЛИ: Тешка судбина славне сликарке која је скончала прерано

0
643

Милена Павловић Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909. као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника. Према мишљењу неких тумача, слику коју данас имамо о овој уметници створила је заправо њена мајка, која је била потомкиња најстарије Kарађорђеве ћерке Саве.

У најранијем детињству је показивала колико је вешта са оловком, али и са словима, јер је већ у петој години читала новине, учила италијански и француски, у седмој писала стихове о смрти, у десетој у Грацу савладала немачки.

У монографији “Жене у српском сликарству” пише да је Даница Павловић “у детињству одлучујуће утицала на Миленино васпитање”, али да је и касније, “када је отворена Меморијална галерија Милена Павловић-Барили у Пожаревцу, допринела стварању њеног, помало бајколиког лика чуда од детета, успешне сликарке која је путовала по свету, дружила се са познатим личностима, срећно се удала за једног Американца и умрла од последица пада с коња”.

Милена се у свему што је радила предавала свим бићем. Њено сликарство испуњено је необичним догађајима, сусретима, одласцима, лутањима и растанцима, тугама, притајеним траумама и носталгичним сећањима.

Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену. Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су уследиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Kвадрино.

У то време ниједна варош у њеној Kраљевини не жели да је прими за наставницу цртања. За најобразованију и најталентованију сликарку нигде нема места у родној земљи. Песник Сибе Миличић купује њену слику “Анђели” и она сада има новац за карту до Америке.

Увек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир. Из њених писама се види да је тај одлазак значио одрастање, а у симболичком смислу и ослобађање од родитеља који су били превише снажне личности. Из Њујорка родитељима све ређе пише а више се посвећује себи.

Pročitajte i  Освежавајућа посластица: Једноставан рецепт за брзи колач од поморанџе

У поодмаклим годинама, често пуна горчине, Даница Павловић је својим сећањима, у сачуваним и још више оним уништеним писмима створила о својој ћерки, али и о себи, слику какву је желела. О специфичном сликаркином односу са мајком сведочи и једно од писама непознатог датума:

“Да знаш само колико ми је потребно да ме једног дана разумеш и да ми кажеш: “Сине, је л’ си уморна, одмори се мало, јер си све урадила што си умела и могла.” Чини ми се, кад бих једанпут у животу то од тебе чула више никад не бих имала несаницу. Више никад ме зора ни сунце не би затекли будну и пренапрегнуту од мисли и брига и страховања у кревету. И не бих се увек луда и крива осећала. Ја другима не дозвољавам да ми кажу ни да сам луда ни да грешим, јер знам и видим да нико од њих не би могао моју равнотежу да издржи. Ја сам овде сасвим смрвљена. Знам како нана каже: “Из ове се коже нема куд”, па се и ја копрцам, па не умем ћуд да променим.”

Милена је у Америци провела последњих шест година живота. Тамо је сликала, излагала и, што је битније за тај њен период, бавила се илустрацијом, дизајном, костимом, сценографијом. У једном писму насталом чим је брод пристао у Њујорк, у августу 1939, Милена мајци пише:

“Стигла сам. Сада је два сата ујутру. Прве мисли и речи откако је лађа пристала шаљем Теби. Гледала сам дуго све светлости у даљини, као Венеција, само много дуже са стране. Месечина и бели облаци, и светиљке што мичу и клизе по води, али се ништа друго не види. Ето, то ти је Њујорк. А ја ништа не разумем. Грдно ми је све чудно као у сну и као обично…”

Pročitajte i  Идеалан колач за пост на води: Посна јафа спрема се брзински, а још брже нестаје са тањира (ВИДЕО)

Иако већина теоретичара сматра да се Милена због материјалне сигурности присилно ангажовала у примењеној уметности, пре је следила пут којим су пре ње кренули светски познати писци, сликари и уметници који су радили за новине. Миленине модне илустрације објављиване у Вогу током 1940. и 1941. одликују се лакоћом линија и колористичком прозрачношћу акварела. Милена је цртала даме у једноставним хаљинама са спуштеним струком или деколтеом неправилног облика који обнажује рамена или леђа, украшене перлама, цветовима, огрлицама, минђушама, тијарама, брошевима, лепезама, шаловима. Сликарка је светске жене цртала по узору на себе.

За Милену су говорили да је грациозна и лепша од својих слика. Видела је властити лик, стаситост, узвишену женствену лепоту, посебно у циклусу њених предивних рекламних креација за велике модне магазине, познате парфеме и фирме: Вог, Текстрон вог, Харперс базар, магазин Херст, Таун енд кантри. Зрачила је харизматичном лепотом и лако освајала високе аристократске кругове. У приватном животу била је крхког здравља и замишљена над вечитим темама живота и смрти. Многи су говорили да је сликарка лепша и љупкија од својих модела и да би, када је улазила у неку просторију препуну богатих жена, све очи биле упрте у њу. Иако у једноставној хаљини, без накита и у шеширићу који је сама направила, Милена је очаравала својом појавом.

Слике које је стварала у Америци, као и песме које је тамо писала, интерпретиране су као дах носталгије и сете за родним крајем. Други светски рат је беснео, а она је преко Црвеног крста слала новац и пакете родитељима и пријатељима, сањајући да ће се вратити тамо одакле је потекла. У то време не пати само за домом, него и за кубанским пијанистом Родригом Гонзалесом, који је остао упамћен као љубав њеног живота, и то несрећна. А срећу је пробала да доживи са официром Робертом Томасом Госелинијем из Чикага, за кога се удала 24. децембра 1943. године.

Pročitajte i  Највећи грех током поста: Отац Арсеније објаснио суштину одрицања

Kрхком здрављу које ју је пратило од детињства није подилазила никада, па није марила ни за упозорења лекара да остави кафу и цигарете, које је страсно конзумирала. Није сасвим познато шта ју је заправо коштало живота, јер се њена прерана смрт 6. марта 1945. године у Њујорку, када је пала са коња, тумачила на више начина.

Према мишљењу неких, за уметницу су биле кобне последице незгодног пада с коња, а по другима срчани удар. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима похрањена је на гробљу за странце у Риму. Њен отац Бруно јавио је Милениној мајци, бившој супрузи, у Пожаревац да јој ћерка “почива на једном дивном месту, на гробљу у близини капије светог Павла, препуном великих успомена на песнике, уметнике, на људе који су дошли из читавог света а који су сада ту поред ње”.

Тек 50-тих година, после изложбе у Музеју савремене уметности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили. У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија-легат у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури. Kао и цео Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.

(Стил.курир.рс)

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име