Почетком 1916, извештавајући из Солуна сви савезнички медији писали су о Славки Томић, хероини Великог рата, као о прототипу жене ратнице, називајући је и српском Јованком Орлеанком.
Као симбол жене ратнице, енглески и француски аутори у делима о Првом светском рату наводили су име управо Славке Томић. Међутим, у српској литератури, која се бави овим периодом, њеног имена уопште нема.
Срби за њу не знају.
О животу велике српске ратнице, која је својом појавом и храброшћу опчинила и француског сликара, Алмери Лобел Риша, који је њен лик овековечио на платну, једино можемо сазнати из страних извештаја и стране литературе.
Први текстови, уз које је штампана и фотографија осамнаестогодишње Славке у униформи, објављени су 4. фебруара 1916. године у британским новинама Дејли скеч и Дејли мирор. Извештавајући из Солуна, британски репортери су наредницу Томић назвали маскотом Балканске армије, наводећи једино да је две године у борбеним редовима српске војске.
Неколико дана касније, 9. и 25. фебруара, привлачи и пажњу француских медија. Њена фотографија се нашла на насловној страни Екселсиора, који јој одаје почаст називајући је српским војником и српском хероином. Француски ратни извештач из Солуна Жил Рато је у листу Гал 11. фебруара објавио и разговор са комитом Славком Томић.
„У рат је ушла као обичан војник. Повређена је у бици у Сарајеву и отад има метак у колену.”
Французи су је описивали као 18-годишњакињу, нежног дечјег изгледа, увек насмејану у причама са својим саборцима, намрштену само кад се помену Аустријанци или Бугари.
– У француској болници у Солуну оперисали су јој колено и извадили метак, који је носила још од Сарајева. Једина жеља тада била јој је да се врати у одред и бори се против Немаца и Бугара – навео је Андрија Шошић, аутор књиге “Србија у Првом светском рату – хронологија дешавања” и додао да је Славка била рођака лекара у штабу српске војске капетана Сплавског (Сплањски).
Борила се против Бугара на планини Бабуни у Македонији. Верује се да је одатле успела да пређе у Солун с неким Французима и тако буде међу малобројнима који су избегли Албанску голготу.
Појава жене ратнице је изазивала велико интересовање савезничких војника и новинара у Грчкој. Једино је још међу руским борцима било жена на првој линији фронта. У књизи „Хероине Великог рата” Е. В. Волтерса (Лондон, октобар 1916), као примери ратница помињу се једна „руска амазонка”, чије име није наведено, и српска наредница Славка Томић.
„Била је висока и стамена девојка, стаса који подсећа на каквог младића који се активно бави спортом. И њено лице више наликује изразу неког веселог и доброћудног младића. Међутим, у том изразу се примећују и благост и нежност, које откривају женска осећања.”
„Носи припијену шајкачу српске војске и препознатљив војнички шињел са збијеном дугмади дуж груди и еполетама на нараменицама. На њеном шињелу видимо ордење и одликовања. То значи да та млада Српкиња није била само активна жена војник већ је била и борац кога су красиле позамашна храброст и разборитост. Њено ордење нам говори да је у служби провела најмање две године, чиме је стекла нареднички чин, а за једну осамнаестогодишњакињу то је свакако јединствено искуство!”, записао је Волтерс.
Анегдота коју је забележио француски извештач Жил Рато можда је описује још боље:
„У српској војсци сви знају ову жену наредника. Kад је сународници сретну на неком солунском кеју, одмах јој прилазе и братски је загрле.”
„Недавно су јој у забаченој улици пришла два грчка војника. Један од њих ју је узео за руке, тобоже да јој честита, а други јој је отео новчаник у ком је чувала сав новац који је имала – триста франака. Приметивши шта су јој урадили, девојка војник се заклела да ће се осветити.”
„Обишла је град уздуж и попреко и два дана касније се нашла лицем у лице са двојицом грчких војника који су је опљачкали. Скочила им је за врат, ухватила их за крагну тунике и тако одвукла до полицијске станице на Тргу слободе. У џепу једног од лопова пронашли су новчаник те госпођице, у ком је остало мало више од двеста франака.”
У британском Kраљевском музеју (Imperial war museum) сачуван је и видео-снимак Аријела Варгаса, у чијем је опису наведено да „српска хероина позира сниматељу током разговора са британским и српским официром. Прихвата цигарету коју јој нуде и осмехује се, окружена својим саборцима.”
У Србији се о Славки није писало за време Великог рата. Не зна се да ли је, после формирања Солунског фронта, наставила војевање у комитској чети Јована Бабунског око Преспанског језера, или је била међу борцима на Kајмакчалану.
Остало је непознато да ли је доживела тренутке победе о којој је сањала, и ако јесте – где је после нестала.
РТС/РАСЕН/ОПАНАК
