Уз пиротски, најпознатији аутохтони српски ћилим је и онај из села Стапара, на северу Војводине. Настао је у домаћој радиности у 18. веку. Техника ткања и мотиви мењали су се временом, али је овај ћилим све до данас, ипак, остао препознатљив и јединствен.
Ткан је обично у пару, на специфичном хоризонталном разбоју. Због ограничене ширине, израђивали су га у два дела, односно, две половине које су се спајале по средини. „Златно доба“ стапарског ћилимарства биле су последње деценије 19. и прва половина 20. века. Ћилими су препознатљиви по цветним мотивима: ружама, букетима, венцима цвећа. Ткани су у белој или беж боји, ређе зеленој, најчешће величине 2х2 метра. Био је обавезан део девојачке спреме за удају. Њима су углавном прекривани кревети, а означавао је статус и богатство куће. У почетку су мотиви били геометријски, а касније су прерасли у венце, цвеће и руже. Ради се „техником клечања“, познатој на балканским просторима у предсловенским временима и пре турског периода.
Ћилимарство у овом делу Војводине је настало и развијало се као домаћа радиност, а неговано је као најрепрезентативнији део текстилне радиности и кућне индустрије током 19. века. Занат није био лако доступан сеоским слојевима, јер је означавао луксуз имућног домаћина који га поседује. Сиромашни су за кућу и ћеркама у мираз могли да приуште само ткане поњавице.
– Оспособљавање за израду тепиха почињало је у раном детињству. Припрема ћилима за удаваче је дуг који се задужује у породици по женској линији у једној генерацији, па наставља у следећој. Најпознатија мајсторица на разбоју била је Милка Нагулова, а данас једна од малобројних која ради је Смиљка Стајшић, која нам је несебично показала све тајне ткања, иако је ушла у осму денценију – вели Катарина Дмитрук, председница Удружења „Златне руке Сомборке“.
Најчешћи материјали били су кудеља и вуна. Доба највећег успона ћилимарства у Војводини је обнова узгоја конопље, на простору око Апатина, Оџака и појас око реке Мостонге, са око 2.000 тона најквалитетније конопље, веома тражене и цењене на европском тржишту. Стапар је између два светска рата имао пет приватних кудељара, чији су власници били Влајко Ивков Бакрак, Миша Никачев, Јован Трњаков, Витомир Волић…
– Кад је реч о стапарском ћилиму, спомињу се и фабрике у Великом Бечкереку, радионица за ткање у Сомбору и Старом Врбасу које су израђивале тешке ћилиме у свим бојама, дезенима и величинама преко два метра. Око 1900, увођењем широких разбоја, Стапар постаје најмоћнији и најпознатији центар ћилимарства у Бачкој. У периоду од 1900. до 1910. ово село даје врхунски ћилимарски производ у „техници клечањем“, када је произведено и највише ћилима. Под утицајем европске уметности, у Стапар стиже раскошни необарок. Тада се ствара модеран тип ћилима, а из стапарског краја се ова врста заната шири по целој Србији.
Ћилими са мотивима букета и венаца, ткани по обрасцима бечког бидермајера, крајем 19. века стижу и до пиротских ћилимара…
Обнова стапарског ћилима иницирана је крајем 2014. према пројекту и у сарадњи Сомбора и Пирота, Амбасаде Аустралије и Етно-мреже из Београда. „Стапарац“ је увршћен у културну баштину овог краја, а циљ је да се од заборава сачува техника његове израде – каже Катарина Дмитрук, додајући да је у плану оснивање ткачке задруге, у којој би жене производиле сувенире са мотивима са стапарског ћилима.
Aутор: Јовица Бекић
Извор: Вечерње новости
