Бранко Миљковић, песник, есејиста, критичар и преводилац са руског и француског, рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године. Ниш је у време Другог светског рата био сведок масовних погубљења, што се одразило на младог Миљковића и његову поезију која је следила.
Прва песма коју је објавио 1956. године -<ем> Узалуд је будим</ем> постала је класик и једна од најпознатијих песама по којој га сви памтимо и препознајемо. Оно што и данас интригира многе, везано је за сумњиву и неразјашњену смрт овог трагичног младог песника.
У јесен 1960. године Бранко Миљковић је, резигниран непријатељском атмосфером, одлучио да заувек напусти Београд у ком је као песник живео и стварао, и пресели се у Загреб да би радио на загребачком радију као уредник.
Раскрстио је са политичким улизицама и партијом, одрекао се свих до тада написаних песама, одао се пијанству и честим кафанским свађама. У последњој ноћи његовог живота напустио је пријатеље за кафанским столом, рекавши да мора да се састане са неким…
Сутрадан у зору пронађен је како виси на каишу, са шеширом на глави, крај “дрвцета”, клечећи на једном колену. Дрво је било више него танко да би издржало Бранков стас. Људи који су становали близу Бранка сведочили су да су те ноћи између 11. и 12. фебруара чули велику галаму, вриску, запомагање, али да нису смели да изађу из куће, јер је у том крају било опасно ходати ноћу. Пронађене су и модрице на његовом телу. Истрага је била аљкава.
Због Бранкове песме <ем>Епитаф</ем> и чувеног стиха <ем>Уби ме прејака реч, </ем>због песме
<ем>За мој 27. рођендан<, коју је написао неколико месеци пре смрти и стихова: <ем>Више ми нису потребне речи, треба ми време; / Време је да сунце каже колико је сати; / Време је да цвет проговори, а уста занеме; / Kо лоше живи зар може јасно запевати… верује се да је у питању било самоубиство. Међутим…
Шта се заправо збило тог 12. фебруара 1961. године никада нећемо сазнати. Да ли су га убили хрватски националисти, како се сумња, или политички противници… Ипак, остао је једино да сведочи гроб на београдском Новом гробљу, између хумки Војислава Илића и Симе Матавуља, на ком стоји епитаф <ем>Уби ме прејака реч.</ем>
