Šljivovica, kako to srpski zvuči!
Ovaj snažan alkoholni napitak, u našoj zemlji se intenzivno proizvodi od 19. veka. Gotovo da nema seoske kuće u našim krajevima koja ne pravi svoju šljivovicu. U Srbiji se, svakako, prave i mnoge druge rakije, međutim kažu, kada se spomene domaća rakija, na prvom mestu misli se baš na nju.
Vodeća među rakijama, u domaćinskim kućama ima svakodnevnu primenu. Koristi se za različite zdravstvene tegobe, iznosi se pred goste i u njoj se uživa uz meze. Često se nosi i na poklon. Nezaobilazan je gost na svadbama i drugim proslavama, ali isto tako, njom nazdravljaju za „pokoj duše“. Što bi neki rekli: „šljivovica je pravo muško piće, piće za junake!“.
Ova rakija je stekla takvu popularnost u Srbiji da se u njenu čast održavaju različite manifestacije. Degustacija rakije je nezaobilazna, a podrazumeva se i hrana i muzika. Poznato je i selo nadomak Zlatibora koje nosi njeno ime.
Ova rakija se, kažu poznavaoci, najslađe pije iz čokanja. U našem narodu visoko se kotiraju i čuturice ali, ako nemate ni njih ni čokanje, moći će da prođu i obične čašice za rakiju.
Šljivovica se najčešće proizvodi od požegače, crvene ranke ili trnovače. Dobija se destilacijom fermentisane komine ili soka šljive sa minimum 25% vol. Jednokratnom destilacijom nastaje meka rakija, a prepečenica se dobija dvostrukom destilacijom sa 40-45% vol. Najčešće se čuva u buradima od hrasta, ali varijacije su brojne. U zavisnosti od materijala bureta, kao i od starosti, šljivovica menja boju. Ona varira od svetlo žućkaste do zlatno braon.
Na ukus, naravno, presudno utiče metoda pravljenja, ali i zemljišta na kome je šljiva uzgajana. Najviše joj prijaju nadmorske visine od 500-900m. I prema starom, proverenom savetu: biće sve bolja, što duže stoji.
Izvor: Opanak
