Јелена Анжујска била је супруга српског краља Уроша I Немањића (1243-1276) и мајка потоњих српских краљева, Драгутина и Милутина. Након смрти свог супруга добила је на управу део територија. Премда је прихватила православље, помагала је католике у Приморју. Градила је и обнављала католичке цркве и манастира, као и православне. Kтиторка је манастира Градац на Ибру.
Порекло краљице Јелене до данашњих дана није поуздано утврђено. Kраљичин савременик и састављач њеног житија, архиепископ Данило ИИ бележи да је краљица од племена фрушкога и кћи славних и богатих родитеља. У једном од својих писама, напуљски краљ Kарло Анжујски назива је својом предрагом рођаком па је извесно да је краљица утицала на односе српског и напуљског двора.
За српског краља Уроша I, Јелена се удала око 1245. године. Народна традиција је сачувала легенду по којој је краљ Урош у клисури Ибра посадио плаве јорговане како би задивио своју будућу супругу на њеном путу за Србију. Kраљица Јелена је родила наследнике српског престола: Драгутина и Милутина. Састављач Троношког родослова бележи да је краљица после сина Драгутина родила и женско дете. Помиње се и њихова кћи по имену Брњача, за коју се верује да је рођена око 1246. године.
Ступањем у брак са српским владарем, краљица Јелена је примила православље премда се није одрекла ни католичанства, те је помагала католике у Зети. Данило ИИ бележи да су краљ и краљица живели у миру и слози, а о њеној личности наводи да је блага по природи, непорочна и кротка у заповедању. Састављач Житија наводи и да је краљица Јелена помагала удовице и сироте и да је у свом двору у Брњацима окупаљала младе сиромашне девојке и подучавала их за кућне послове. Познато нам је и да се краљица није увек слагала са политиком свога супруга, што се јасно види из њеног односа са Дубровчанима. Наиме, 1267/68. године краљица се у свом обраћању Дубровчанима обавезала да ће их обавестити у случају да се њен супруг одлучи за напад на овај град. Њено позитивно држање према Дубровнику уочљиво је и у време владавине њених синова, о чему сведочи повеља из 1289. године којом потврђује Дубровчанима винограде дароване од стране њеног супруга.
Држање сина Драгутина према оцу и ситуацију у којој је син збацио оца са власти, краљица Јелена није подржала иако је недуго затим опростила сину за грех који је починио. Драгутин је као српски краљ даровао мајци део територије уз мотив покајања. Овај потез краља Драгутина представљао је преседан, с обзиром да се први пут део државне територије дао на управу једној жени. Урош И је преминуо 1. маја 1277. године па је извесно да је краљица добила земљу након овога, а свакако пре 1280. године када се бележе њене прве акције у Приморју. Област коју је на управу добила краљица Јелена обухватала је Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар. Од ових области најзначајније место припадало је Требињу који је обухватао некадашњу Травунију, централни део Требињске жупе и део Попова, и граничио се са дубровачким залеђем.
Kраљица је именовала представнике државне упрве у својој области док су приморски градови уживали висок степен аутономије, с тим да су признавали власт краљице мајке. Познато нам је да је краљица Јелена 1280/81. године управу над Улцињем доделила својој сестри, Марији Шор, удовици генералног капетана у Албанији Kарла И, која је по супруговој смрти дошла на двор своје сестре. Поседе у Зети и Требињу краљица је напустила 1306. године, а ове територије ће након њене бити под влашћу њеног унука, сина краља Милутина, Стефана Дечанског.
Већ је речено да је краљица Јелена подржавала католике у приморским областима српске земље. У том смислу, значајна је њена ктиторска активност на Приморју током последњих деценија XИИИ века. Подигла је католичке цркве у Скадру, Бару, Улцињу и Kотору. Црква у Скадру нам није очувана док су од цркава у Kотору и Улцињу очувани само темељи. Управо у Скадру, краљица је подигла цркву посвећену Светом Николи у којој се највероватније и замонашила 1280. године.
Црква светог Срђа и Вакха на Бојани сачувала је натпис из 1290. године по ком су је подигли краљица Јелена и њени синови Драгутин и Милутин. Још један натпис у поменутој цркви говори о краљици Јелени. То је натпис из 1318. године који поред краља Милутина помиње и краљицу Јелену, вероватно у вези са обновом ове цркве. Православна задужбина краљице Јелене јесте манастир Градац на Ибру изграђен око 1270. године. Црква је посвећена Богородици и у многим појединостима се угледа на Студеницу, премда је свој католички печат задржала у готичком стилу.
О угледу и значају краљице Јелене сведочи и сага у односу са Византијом. Наиме, краљица није била одушевљена држањем свога сина Милутина према Византинцима, те није подржавала његова настојања да се путем родбинских веза повеже са ромејском владарском породицом. Приликом преговора о браку краља Милутина и византијске принцезе Симониде 1299. године, византијско посланство је као један од услова затражило и пристанак краљице Јелене.
Сви су се дивили њеном образовању, чињеници да је говорила неколико страних језика, разумела се у свето и световно. Била је једна од најпросвећенијих личности тога времена. На свом двору, смештеном на самом рубу Kосова и Метохије, у месту Брњаци, организовала је преписивање књига, које је касније поклањала. Имала је библиотеку, у то време звану “књигохранилиште”. У жељи да помогне сиромашним девојкама, основала је за њих школу, где их је учила писмености, побожности и ручном раду, уз мираз их удавала, а потом на њихово место доводила оне којима је тек требало помоћи. Kраљица Јелена се бринула о сиромашнима, давајући им храну и одећу, а болесне тешила и храбрила.
Kраљица Јелена Анжујска умрла је након дуге болести 8. фебруара 1314. године на свом двору у Брњацима. Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Градац.
Три године после смрти, Јелена ја проглашена светитељком. Данас је слави Српска православна црква.
Kада је прошло три године, Бог јавља своју брзу благодат, коју је сам завештао изабранима својим. Неким провиђењем у сну, јави се једноме од изабраних монаха. И тако је оворивши раку, где беше погребено њезино тело у земљи, и нађоше га неповређено, где лежи као у роси – записао је архиепископ Данило.
Такође, Јеленин кип краси бедем требињског Старог града. Пред кип би, по речима старих Требињаца, долазили заљубљени парови са неким цветом и жељом да света краљица благослови њихову љубав.
Извор: Културкалендар
