4. август 1995. – за једне “Дан побједе”, а за Србе сећање на трагичан дан када је у војно – полицијској акцији хрватске војске, уз подршку НАТО, јединица ХВО и БиХ протерано више од 200.000 Срба, а убијено око 2.000. Операција је званично трајала 4 дана.
Акција „Олуја“ представља највеће етничко чишћење после Другог светског рата, јер никада у историји Европе за тако кратко време, од 4. до 7. августа 1995. године, није протеран тако велики број људи.
У најтежем злочину „Олује“, када су хрватски „мигови“ бомбардовали колону српских избеглица, у два минута убијено је деветоро цивила, а међу њима четворо деце старе од 6 до 13 година.
Старе ране свих расељених и чланова породица убијених и несталих са простора Републике Српске Крајине испливавају сваке године 4. августа од те трагичне 1995, уз превелику бол и немоћ јер за ову операцију нико није кажњен.
Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да није доказана специфична геноцидна намера.
Дана 4. августа на православни празник Благе Марије у 4 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само пар сати пре почетка операције „Олуја“. Овај чин је још више деморалисао Србе. У самој операцији је учествовало преко 138.500 хрватских војника. Војска Срба у Крајини (СВК) није имала довољно војника. Било је само око 31.000 војника на располагању да чува фронт који је био дугачак 600 км у Хрватској и још 100 км уз границу са Бихаћким регионом у Босни. 16.000 од ових војника су били стационирани у Источној Славонији, што је остављало само 15.000 војника да брани остатак РСК.
5. августа око поднева хрватске јединице ушле су у Книн, а српски цивили напустили су заузета подручја преко Срба и Двора. До 6. августа, Прва хрватска бригада напредовала је до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са снагама Армије Републике БиХ на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глини (јужно од Сиска). Крајина је поражена.
Народна мука и понижење достигли су свој врхунац када је колона српских цивила бомбардована. Хрватски авиони у ниском лету прелетали су колону прогнаних људи, жена, старица и деце. Направили су полукруг изнад брда Кључ и у повратку их гранатирали. Несрећни људи бомбардовани су последњег дана „Олује“, када више није било никакве реалне претње за хрватске јединице, и то дубоко на територији БиХ. Многе од српских жртава, међу којима су и деца, једва су идентификовани јер су се њихова тела распала по путу од силине гранате.
Остаће упамћена и слика на којој дечак вози трактор у избегличкој колони и својој породици спасава живот. Прича о јунаку Драгану Миоковићу. Са само 12 година морао је да седне за волан трактора и крене из села у околини Грачаца у своју борбу за живот ни не слутећи да ће га она прославити и одвести право у легенду. Са мајком и млађим братом Душком тог 4. августа 1995. напустио је свој дом “док акција не прође”. Са нешто основних ствари упутили су се негде на сигурно, ни не слутећи да се никад неће вратити у завичај. Данас сви живе у Београду. Трактор на ком су избегли морали су продати због финансија. За Драгана је ово, како каже, данас само “далека успомена”. Данас је успешан млади човек, срећно ожењен и отац прелепе девојчице Хане.
4. август у Хрватској се слави као “Дан побједе и домовинске захвалности” док у Србији и Републици Српској 4. август је дан жалости.
Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце. У акцији “Маестрал”, која је била продужетак “Олује”, хрватске оружане снаге у садејству с Петим корпусом Армије БиХ, убиле су 655 и прогнале око 125.000 српских становника с подручја 13 општина у БиХ.