U Srbiji danas postoji čak 215 vrsta biljaka koje su kao prirodne retkosti stavljene pod najstroži stepen zaštite države. Postoje tzv. crvene liste i crvene knjige u koje su popisane ove vrste, sa detaljno datim opisima tih biljaka i njihovog staništa. Svaka država ima svoje crvene knjige.
1.Pančićeva omorika
Pančićeva omorika je vrsta četinarskog drveta koje raste samo u Zapadnoj Srbiji i Istočnoj Bosni. To je tanko i vitko drvo koje dostiže visinu do 50 metara. Ovo drvo potiče iz daleke prošlosti. Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta. Omoriku možemo smatrati živim fosilom u biljnom svetu, vrstom koja potiče iz tercijara (vremenski period od izumiranja dinosaurusa – približno pre oko 65 miliona godina i početka poslednjeg ledenog doba – pre oko 1,8 miliona godina). Gornje grane na stablu omorike povijene su naviše, srednje su skoro horizontalne, a donje su povijene ka zemlji, ali su vrhovi okrenuti uvis. Uglavnom raste na krečnjaku, ponekada i na serpentinu.
2. Rosulja
Rosulja je biljka mesožderka koja se hrani insektima. Hvata ih pomoću lepljivih listova. U toku leta halapljiva rosulja ulovi oko 2000 insekata. Kao u jastučić zabodenim čiodama, rosulja je načičkana dlačicama, na čijim se vrhovima presijavaju kapljice, poput rose na travi. Na dodir insekta sklapaju se, a otimanje nesretnika pokreće mehanizam zamke. Listovi rosulje savijaju se i prekrivaju žrtvu. Luče se sokovi za varenje i insekt će biti svaren za nekoliko dana. Utvrđeno je da biljka brže raste ako se hrani svežim mesom, sirom i belancetom. Raste u blizini Vlasinskog jezera. Po njoj su stanovnici Vlasotinca dobili nadimak Rosuljci.
3. Banatski božur
Banatski božur je biljka prelepih, upadljivo crvenih cvetova. Cvet je krupan, pojedinačan, polusimetričan, crveno-roze boje. Plod je u obliku meška sa većim brojem krupnih semenki. Cveta na proleće odmarta do maja. Razne vrste božura rastu divlje i gaje se kao naše omiljeno narodno cveće. Biljka je otrovna i nije dovoljno ispitana ni hemijski ni klinički. Zbog nesavesnog branja danas je postao retkost. Ova ugrožena vrsta opstaje samo još u Deliblatskoj peščari. Najrasprostranjeniji je kod nas kosovski božur, sa staništem u Istočnoj Srbiji i na Kosovu.
4. Srpska ramonda
Srpska ramonda je neobična biljka koju je, takođe, pronašao čuveni srpski prirodnjak Josif Pančić. Za ovu biljku je vezana retka pojava – čak i kada se potpuno osuši, može se osvežiti kada se zalije. Ova neobična pojava je primećena sasvim slučajno. Po herbarijumu, u kom se biljka nalazila, prosula se voda, a osušena biljka je ponovo prolistala. Ova izuzetno dekorativna i zakonom zaštićena vrsta raste u pukotinama sena, na staništu koje oskudeva zemljištem i vodom. Izuzetno nežna, izbegava direktnu sunčevu svetlost, tražeći senovita i uvek severu okrenuta mesta. Nastanjuje graničnu oblast Nacionalnog parka Crne Gore, na padinama Rumije, iznad sela Murići.
5. Gorocvet (zečji mak, gorocvat, gospina vlas)
Gorocvet, višegodišnja zeljasta biljka iz familije ljutića, koja raste na peskovitim staništima i sušnim livadama. Biljka kojoj je ime pozajmio lik iz grčke mitologije, lepi lovac Adonis, pa se na latinskom zove adonis vernalis. Cveta u proleće, od marta do maja. Predstavlja ukras Deliblatske peščare i u Vojvodini je ova biljka zaštićena od 1978. godine. Osim po lepoti, ova biljka je dragocena po lekovitosti, te se koristi za proizvodnju lekova protiv srčanih oboljenja. Upravo zbog toga je znatno proređena. Lepota i lekovitost ne smeju da zavaraju – ona je otrovna.
6. Zlatni ljiljan
Zlatni ljiljan je specifičan po svojim zlatnim cvetovima koji već na prvi pogled daju predivan utisak. Baš zbog te zlatne boje je mnogo bran, zato i jeste ugrožen. Zlatni ljiljan je hiljadugodišnji simbol Bosne, endemični cvet karakterističan za predele Bosne (lat. Lilium bosniacum) koji je korišćen kao simbol za čistoću, nevinost i lepotu. Koristili su ga mnogi bosanski heroji tokom duge istorije, počevši od plemićkih porodica do kraljevske dinastije Kotromanića. Ljiljan je takođe bio karakteristika bosanskih avlija i bašti, opevan najčešće kao zambak.
Našao je svoje mesto i na starom grbu Srbije – beli dvoglavi orao na crvenom štitu, sa raširenim nogama, a ispod svake kandže leži po jedan zlatni ljiljan. Ovaj grb usvojen je i 2009. godine, kada je zamenio dotadašnji grb Republike Srbije. Ovaj Grb identičan nekadašnjem grbu Kraljevine Srbije i predstavlja čin vraćanja monarhijskih obeležja.
