За 7 смртних грехова чули смо у причама о религији, у књижевним и уметничким делима, филмовима којима су послужили као сјајан сценарио, међутим, многе чуди што у Светом писму нема никакве конкретне листе о 7 грехова који воде у смрт. Одакле, онда, потиче у народу прича о њима, зашто их је баш 7 и шта карактерише сваки од њих?
Списак „седам смртних грехова“ настао је на основу листе од осам главних порока. Ту листу је у четвртом веку н. е. саставио монах и књижевник Евагрије Понтијски. Он је направио листу од осам „страшних искушења људске душе“, коју је касније 590. године папа Григорије Велики сузио на седам и прогласио „смртним“. Папа Гргур је сматрао да су главни греси, из којих проистичу сви други, ових 7:
1. Пожуда, блуд
2. Гордост, охолост
3. Похлепа, шкртост
4. Завист
5. Прождрљивост
6. Гнев
7. Лењост
У преводу “Светог писма” Даничић-Караџић, у Причама Соломоновим 6:16 пише: „На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој:“ Међутим, списак греха који је затим наведен у Причама Соломоновим 6:17-19 није свеобухватан. У њему су наведене основне категорије које покривају све врсте греха, што подразумева не само оно што човек ради већ и оно што говори и о чему размишља.
Неки преводиоци су користили израз “смрни грех” у 1. Јовановој 5:16. На пример, у преводу од др Бакотића пише: „Има и грех смртни.“ Израз који је преведен као „грех смртни“ може се превести и као „грех који води у смрт“.
Сигурно је да данас представљају водећа морална начела којима се треба водити. Ево шта у хришћанству подразумева сваки од наведених грехова и које грехове повлачи са собом:
Пожуда, блуд
О пожуди, блуду или разврату се не може говорити као јединственој категорији, јер су постојала различита схватања током развоја друштва. Некада се прељуб третирао као блудничење и кривично дело, док данас влада другачије схватање. Блуд данас описује и живот младих ван брака склопљеног у цркви – ванбрачна заједница, неку криминалну радњу у којој се дешавају сексуалне активности, гледање порнографије, учестало мењање сексуалних партнера… Некада је тешко одредити границу између блуда и фетишизма. Према хришћанском учењу класичне радње блуда биле су прељуба, конзумирање сексуалних односа пре ступања у брак и сл. Ипак, као хришћанску дефиницију блудности можемо узети следећи образац: “Блудност је искривљен, изопачен однос према сексуалности као нечему чистом и светом што је Бог створио.”
Гордост, охолост
Охол човек је онај човек који се односи потцењивачки према људима, а према хришћанском учењу и према самом Богу. Охол човек је препотентан човек, пун себе, сматра да све најбоље зна, и да све најбоље уме да уради.Охолост представља прецењивање својих могућности и стварање осјећаја надмоћности у односу на друге особе.
Похлепа, шкртост
Похлепа је особина карактерисична за људе који желе све задржати за себе. То није само шкртост према материјалним добрима, него се подразумева и духовна шкртост. Филозоф Сенека је говорио да сиромаси желе нешто, богаташи много, а шкртице све.
Завист
Завист је снажно осећање завидности на успех који је остварио неко други, односно криво нам је због нечијег успеха. Завист потискује самопоштовање.
Прождрљивост
Прождрљивост је врло негативна особина која се манифестује у прекомерном и беспотребном уношењу хране у организам. Код прождрљивости особа иако нема потребе за додатним конзумирањем хране то чини преко воље, чак онда и када јој то штети. Прождрљивост је нарочито сматрана негативном особином у историји човечанства када су велике глади биле честе. Док су неки умирали због недостатка хране, богаташи су се разбацивали намирницама. Поред хране, под прождрљивост може да се подведе и неограничено узимање пића, пијанство, али и присвајање свега материјалног за себе, што је врло блиско похлепи.
Гнев
Гнев (бес или љутња) је емоционална реакција, која може бити изазвана објективним догађајима, али и ирационална, неразумна изазвана аутосугестијом. Гнев се манифестује снажним емоционалним реакцијама кроз говор повишеног тона – викање, намеру да се неком нанесе бол, патња и сл.
Лењост
Лењост је особина која карактерише људе који су изгубили циљ у животу и ентузијазам, жељу за стваралаштвом. Лењост није недељно дремање на кревету, гледање утакмице, филма, или пак одмарање на плажи. Да би нека од ових активности постала лењост, неопходно је да она постане у нашем животу правило, а не изузетак који се дешава с времена на време. Рецимо, после попднева у суботу или током недеље након исцрпног, тешког и напорног рада. Вилијам Ховард Арнолд је рекао да је највећи банкрот на свету особа која је изгубила ентузијазам.
Човек је по природи грешно биће, али то не значи да треба да ужива у својим гресима. Напротив, има слободу воље да се њих ослободи. Један од начина је покајање, одн. исповест.
Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха. Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, Светој Тајни Исповести.
Током Исповести, особа се искрено каје и понизно исповеда своје грехе пред духовником, као пред самим Господом. Ни један научник, ни један психијатар или психоаналитичар, психолог, социолог, филозоф или теолог не могу заменити исповедника. Зато је прави подвиг стати отвореног срца и изговорити називе грехова које смо чинили, како би нам били опроштени и како бисмо били спремни да се боримо против њих.
Често се дешава да током исповести један избегава да призна своје грешке. Свој пад и своје слабости покушава да оправда многоговорљивошћу, предугачким описима жели да скрене пажњу са његовог дела одговорности, искривљује истину – или чак окривљује друге – све зарад очувања (чак и у том часу исповести) свог супер-ега. Исповест „без срама“ јесте приказ нашег истинитог лица.
Срамоту је добро имати, али пре него учинимо греха а не после. Кажу да ће нас срамота коју осећамо приликом исповести ослободи срамоте у дан Страчног Суда, јер за све оне грехове које свештеник разреши неће нам поново бити суђено. Директно признавање грехова подразумева да будемо јасни, специфични, искрени и уз одлуку да више никада не поновимо грехе које смо исповедили.
Извори: Монах Мојсије Светогорац, Покајање и Исповест, публикација Солун, Википедија, Опанак
