“O klasje moje” Alekse Šantića, pesma najtoplijih rodoljubivih osećanja

0
4826

Aleksa Šantić rođen je u Mostaru 27. maja 1868. a umro od tuberkuloze u istom gradu 2. februara 1924. Bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je veći deo svog života boravio i stvarao.

Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“, u trgovačkoj porodici. Imao je dva brata i dve sestre, od kojih je jedna rano preminula. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani i potom se vratio u Mostar, nakon nedavno ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije, i započeo rad u očevoj trgovačkoj radnji.

Tek nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.

Pročitajte i  Toliko malo smo znali o njemu! Patrijarh Irinej podigao je manastir Đunis na mestu koje je obeležila Bogorodica

Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. Njegove pesme pune su emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.

Zbog svojih pesama je tokom Prvog svetskog rata zatvoren kao talac i optuživan. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.

U njegovim rodoljubivim pesmama isijava žarka ljubav prema svome narodu, ponos junačkom prošlošću, protest protiv mučne sadašnjosti i vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrslu prošlost.

Pročitajte i  Dugačak spisak lošeg ponašanja: Grehovna stanja u porodičnim odnosima i na poslu

Podsetimo se njegovih maestralnih stihova:

U jednoj od najlepših takvih pesama Šantić ukazuje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem. Napisana je 1910. godine. Sigurno je svi znate, jer smo je u školi učili napamet, a oni koji su zaboravili neka se podsete:

O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…

Pročitajte i  Srpski Sibir: Ovo je najozloglašeniji grad u Srbiji, od koga je i sam Knez Miloš strahovao

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganut bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime