Вук Стефановић Караџић се у Бечу оженио ћерком своје станодавке и богатог аустријског трговца, осамнаестогодишњом Аном Краус. Била је врло привржена Вуку. Вук је често, месецима, бивао на путу, бавећи се сакупљањем народних песама и других народних умотворина за своје збирке, а она је децу подизала сама, често без новца да купи оно најосновније за живот, неговала, плаћала лечење деце и често их сама сахрањивала.
Од тринаесторо Вукове деце већина је умрла као дојенчад или још недорасла за школу. Ретко талентовани син Сава (писао је песме, мисли, свирао и цртао) умро је у седамнаестој години на школовању за рударског официра у пажевском корпусу у Петрограду (Лењинграду). Кћи Ружа умрла је у осамнаестој години, када се Вук с пута распитивао код жене да ли се удала. После Ружине смрти Вук је писао пријатељу: “Пређе два месеца умрла ми је најстарија кћи у осамнаестој години. Тако од дванаесторо деце (тринаесто дете још се није родило) имам још једну кћер у дванаестој години и сина у петој. Чини ми се да ће најпосле моја деца остати само моји књижевни послови.” Ипак га је двоје деце надживело: Мина и Димитрије. Рођени и расли када се Вуков материјални положај поправио, Мина (1828), а Димитрије (1836), могли су да живе не оскудевајући, па и да се троши доста на њих и на њихово образовање, с обзиром на то да је Вук добио руску пензију 1826. и пензију коју му је 1835. доделио кнез Милош Обреновић.
Током својих честих и дугих путовања Вук је писао у више наврата Ани како би било добро да породица дође за њим у Србију.
Један Вуков биограф израчунао је да је Вук чак 11 година био одвојен од породице. Тако се о деци углавном старала Ана. Колико је Ани било тешко и колико није желела да живи са Вуком у Србији, говори и сачувана преписка између Ане и Вука, нарочито она из 1830. и 1831. године.
У то време Караџићи су се привремено преселили у Земун. Требало је да се преселе у Београд, у коме се Вук затекао на неком дужем задатку, али Ана никако није желела да напусти аустријску окупациону зону и ступи на тло младе српске Кнежевине. Зато је Вук становао у Београду, а Ана са децом у Земуну. Вук је, с времена на време, наговарао Ану да пређе реку. Она се изговарала разним начинима:
„По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам више много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме где сам тако много потрошила. Ако не верујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човек не може ни да добије шта хоће и шта жели…“
Ово је део Аниног писма од 18. августа 1830. године. Као и сва друга њена писма објављена у сабраним делима Вука Караџића, знатно је измењено и исправљено. У оригиналу, свако Анино писмо чини једна реченица, без иједног знака интерпункције. Језик је нестандардан, са много погрешака, тако да су преводиоци имали тежак посао.
Анино мишљење о Србији најпотпуније је изражено у писму од 12. марта 1831. године:
„Хтела сам још јуче да ти пишем, али нисам могла. Још на путу из контумаца дошло ми је да заплачем, а када сам стигла кући избио је мој бол, горко сам плакала, те сам већ мислила како ћу се угушити у сузама. Почела је да ме тресе јака грозница и била сам приморана да легнем у кревет. Тешко ми је кад помислим да треба са својом јадном децом да живим са оне стране; више волим да ме смрвиш скупа са овим плодом који носим под срце; згази ме ногама као црва који зна само да се грчи али не може да помогне себи! Знам да ће се твој бес на мени искалити, јер не могу да испуним твоју жељу, али не могу саму себе присилити, стога ти кажем да ми се осветиш ако мислиш да сам заслужила. Из твојих руку смрт ми неће бити тешка…
Гајио си увек превелику љубав према својој отаџбини. И ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и веру…
Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама. За сада једино желим да кренем теби на неколико месеци, ради договора о многим стварима, али те заклињем нашом љубављу и верношћу, да ми у време мог порођаја дозволиш да се вратим…“
После овога, Вук је одустао од наговарања, па се преписка вратила устаљеним токовима, са новцем као главном темом.
Извор: Тајна „Вукове реформе“, Милослав Самарџић/Расен, Ризница српска
