Žena velikog župana Stefana Nemanje zvala se Ana. Iako je bila plemenitog roda, životi svih žena u tadašnjoj Raškoj nisu revnosno zapisivani.
Spomen o samoj Ani, vrlo je štur i protivrečan. I dan danas se ne zna poreklo ove vladarke, o kojoj se gradila priča tokom vekova više na osnovu predanja nego na osnovu materijalnih i pisanih izvora. Pisanih izvora o njoj skoro da nema. Baš kao i kada su naši srednjovekovni vladari u pitanju, možemo se osloniti samo na pisce žitija kao što su Domentijan i Teodosije.
Njeni sinovi Sveti Sava i Stefan Nemanjić koji su napisali opsežne biografije Stefana Nemanje, njihovog oca, o majci Ani daju vrlo šture podatke. Oni su zabeležili ono što se u Evropi toga doba i tražilo od žene, a to je da je Ana bila “dobra supruga, nežna mati, pobožna i milosrdna gospođa.“
Šta piše u žitijima?
Monah Teodosije koji je napisao žitije Svetog Save, o ženidbi Stafana Nemanje piše: “Taj spomenuti muž, blagočestiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezbolnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, uze po zakonu, sebi ženu po imenu Anu.“
Drugi biograf naših svetitelja – Domentijan o ženidbi Stefana Nemanje kaže da je Nemanja došavši do mladićkog doba stupio u zakoniti brak i da mu je dat deo otadžbine i to istočna strana iste.
Rastko Nemanjić ili naš Sveti Sava u žitiju svoga oca navodi da osim : “žene svoje (Ane) Bogom danoga prvoga venca….ne bi učesnik drugog braka.“
Danas se puzdano zna da su Stefan Nemanja i Ana imali tri sina – Vukana, Stefana i Rastka. Monah Teodosije u žitiju Svetog Save piše da posle Stefanovog rođenja Ana i Nemanja dugo nisu imali dece.
– Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočestiva Ana. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete – piše Teodosije.
“Molili su se Svemogućem, svako za se, sa suzama: Vladiko Gopode Bože Svedržitelju, Koji si negda poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas grešne sluge Svoje što ti se mole. Daj nam, po Tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počiniti. I dajemo ti zajedničke obete: od čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.“
Prema Teodosiju, imali su i ćerke ali ne zna se koliko njih. Zabeležene su Jefimija koja se udala za vladara Soluna, Elena udata za bugarskog kralja Ivana Asena i ćerka nepoznatog imena koja je bila majka bugarskog cara Konstantina I.
Predanja i legende, nastala uglavnom u 16. veku daju nam podatke o tome kako je Stefan Nemanja upoznao Anu i uzeo je za ženu –
Tronoška hronika iz 1526.godine navodi da je Stefan Nemanja, pošto se spasao iz zatočenja čudima Svetog Đorđa, u koje je došao zahvaljujući njegovoj braći, pobegao u Francusku. U Francuskoj mu je sam francuski kralj dao svoju kćer Anu za ženu.
Dok je boravio u Francuskoj dobio je sinove Vukana i Stefana. Zatim je u Francusku došlo izaslanstvo srpskih velikaša koji su ga zamolili da se vrati u Rašku. Kralj je pustio Nemanju i njegova dva sina, a Stefan Nemanja je zauzvrat stavio na grb u pečatu dva krina što označava francusku krv njegova dva sina.
Međutim, ova priča koju kasnije prenosi i Jovan Rajić u “Istoriji Slavena”, ne može se potkrepiti drugim verodostojnim istorijskim izvorima.
Neki istoričari su navodili i podatak za koji se smatra da ga navodi Domentijan, da je Ana ćerka carigradskog imperatora Romana, ali i ovu tvrdnju je teško potkrepiti. Ali možda je najbolje držati se izreke Ilariona Ruvarca koji je ovu našu vladarku naslovio kao “Ana nepoznatog roda“.
Iako o Aninom školovanju nemamo podataka, izgleda da je bila za ondašnje prilike prilično obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu obrazovanja njenih sinova Stevana Prvovenčanog i Svetog Save, koji su prve osnove vaspitanja i obrazovanja dobili od svoje majke.
Zamonašila se 1196. godine i dobila monaško ime Anastasija, po Anastasiji Sremskoj. Zna se da je preminula 22. juna 1200. godine, jer je u tom dobu arhimandrit Sava sastavljao pravila za ponašanje studeničkih monaha, kada je zabeležio da je monahinja Anastasija preminula. Sahranjena je u priprati manastira Studenice, u Bogorodičinoj crkvi. Njene mošti i danas počivaju u ovoj velikoj zadužbini Stefana Nemanje.
Proglašena je svetiteljkom. Srpska pravoslavna crkva slavi je 22. juna po crkvenom, a 5. jula po gregorijanskom kalendaru.
