Bilo je to pre desetak godina. Tada devedesetogodišnju glumicu Branku Veselinović je na ulazu u Jugoslovensko dramsko pozorište sreo stariji bračni par.
Gospođa joj je blago i radosno rekla: “Jao, što vi podsećate na pokojnu Branku Veselinović!”.
Branka joj je, smejući se, odgovorila: “Pa, gospođo, ja sam Branka Veselinović”.
“Jaoooj, pa ona uvek nešto bubne”, dobacio je gospođin suprug.
Posle desetak minuta, Branka je u pozorištu srela svog kolegu, glumca Nikolu Simića kome je oduševljeno prepričala anegdotu sa ulaza u pozorište.
On se toliko nasmejao, i pred još nekim kolegama, rekao: “Branka, daće bog da nam ti još dugo budeš tako pokojna”.
Branka Veselinović proslavila je 100. rođendan u septembru prošle godine.
Šezdesetpet godina igrala je u teatru, najpre kratko u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a skoro čitav radni vek provela je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Nebrojane su institucije, ljudi, deca kojima je Branka, zajedno sa svojim suprugom, glumcem Mlađom Veselinovićem, nesebično pomagala, što zajedničkom ušteđevinom, što putem humanitarnih akcija koje je, gotovo, svakodnevno priređivala. A to i danas čini. Bila je ambasadorka UNICEF-a, a od ostalih priznanja posebno voli da istakne počasnu titulu vatrogasnog oficira i članstvo u Diplomatskom koru žena. Dopisni je član Srpske razvojne akademije.
I u stotoj godini života obilazi domove za nezbrinutu, bolesnu decu, za stare, iznemogle ljude i penzionere. Osim materijalne pomoći, obasipa ih još više nepojamnom energijom, zabavljajući ih pričama na nekoliko jezika koja govori “bez akcenta”, često prelazeći s jednog na drugi, iz rečenice u rečenicu: engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, slovenački, češki… A kada govori srpski, to, obično, čini, u stihu.
Nedeljnik
