Било је то пре десетак година. Тада деведесетогодишњу глумицу Бранку Веселиновић је на улазу у Југословенско драмско позориште срео старији брачни пар.
Госпођа јој је благо и радосно рекла: “Јао, што ви подсећате на покојну Бранку Веселиновић!”.
Бранка јој је, смејући се, одговорила: “Па, госпођо, ја сам Бранка Веселиновић”.
“Јаооој, па она увек нешто бубне”, добацио је госпођин супруг.
После десетак минута, Бранка је у позоришту срела свог колегу, глумца Николу Симића коме је одушевљено препричала анегдоту са улаза у позориште.
Он се толико насмејао, и пред још неким колегама, рекао: “Бранка, даће бог да нам ти још дуго будеш тако покојна”.
Бранка Веселиновић прославила је 100. рођендан у септембру прошле године.
Шездесетпет година играла је у театру, најпре кратко у Уметничком и Народном позоришту, а скоро читав радни век провела је у Југословенском драмском позоришту.
Небројане су институције, људи, деца којима је Бранка, заједно са својим супругом, глумцем Млађом Веселиновићем, несебично помагала, што заједничком уштеђевином, што путем хуманитарних акција које је, готово, свакодневно приређивала. А то и данас чини. Била је амбасадорка УНИЦЕФ-а, а од осталих признања посебно воли да истакне почасну титулу ватрогасног официра и чланство у Дипломатском кору жена. Дописни је члан Српске развојне академије.
И у стотој години живота обилази домове за незбринуту, болесну децу, за старе, изнемогле људе и пензионере. Осим материјалне помоћи, обасипа их још више непојамном енергијом, забављајући их причама на неколико језика која говори “без акцента”, често прелазећи с једног на други, из реченице у реченицу: енглески, руски, немачки, француски, мађарски, словеначки, чешки… А када говори српски, то, обично, чини, у стиху.
Недељник
