„Шала (и те каква збиља) наставља се у кафани када Зоран, алијас Иби, идентификује те властодршце, другове руководиоце, сакрије се иза столице као дете, упери у њих прст и све их, имитирајући штектање измитраљира”.
Овако је, између осталог, великог глумца Зорана Радмиловића описао недавно у разговору за Недељник Дејан Чавић, аутор књиге „Урбана глумачка модерна Атељеа 212″.
Тако је у Дубровнику, у Улици од Пуча, здипио епитрахиљ из православне цркве, забављао опћинство показујући како и црква јесте један велики театар – али ниједног тренутка не спрдајући се са религијом. Игра се наставља чак и у затвору, али ни ту јој није крај.
Једном се у кафани Зоран прелапрда, непоћудно нешто по мишљењу народне милиције о народној власти рече, па у хапс га стрпаше. Пробде ноћ у станици у Мајке Јевросиме, оде сутрадан Михиз да га вади, командир га пусти, а он ће: ‘Не идем ја кући без другара са којима сам овде ноћ провео. Зовите ми адвоката!’
Недељник
