Veliki srpski pesnik, slikar, pripovedač i dramski pisac, profesor i učitelj, jedan od najvećih predstavnika srpkog romantizma, boem i kreator brojnih anegdota koje se i danas prepričavaju uz mnoštvo smeha… tako bi se u nekoliko stavki mogao opisati Đura Jakšić (1832—1878). A gde bi se drugde mogle zbiti njegove silne anagdote, koje možda i najbolje opisuju karakter i šaljivu prirodu srpskog velikana, nego u brojnim srpskim kafanama čiji je redovni posetilac bio celog života.
Karakterisan je za svog veka kao “brz na jeziku i poroku pića odan”, ne samo da je zbijao šale i pisao stihove za kafanskim stolom, već su i mnoge kafane po njegovim izjavama dobijale imena. Čuvena je i ona priča kada je Đura dao sebi čvrsto obećanje da više neće piti, pa je onda, prolazeći pored prve kafane, rekao sebi „Đuro, ajde da te častim kada si takav karakter!”
Anegdota o njemu, svakako, ima onoliko koliko je pića stao da popije Jakšić Đura, a mi smo ovog puta izdvojili neke od najinteresantijih:
**U jednoj anegdoti pesnik Đura Jakšić seda na fijaker unatraške, kočijaš ga upita što ne sedne napred, na šta mu Đura kaže:
– Pa gde ste vi videli da Srbin gleda unapred?!
** U kafani, kasnije nazvanoj „Poslednji groš“ ili “Kod zadnjeg groša”, Đura je dočekivao mnoge zore, neretko odlazeći kući sa nekoliko novih stihova. Naravno, tu je i bukvalno ostavljao poslednji groš koji je imao! Kafana je, legenda kaže, po dijalogu između gazde i Đure dobila i ime:
– Nema više pića, jer si potrošio sve novce. Ništa ti nije ostalo, a na veresiju ne dajem!
– Nisi u pravu, ostao mi je još jedan groš.
– Pa šta možeš sa jednim grošem, ajde reci?
– Da, ali ovo nije običan groš, nego zlatan! – odgovorio je Đura.
** Jedan učitelj doneo je Đuri Jakšiću gomilu svojih pesama da ih pogleda i kaže svoje mišljenje. Đura je brzo pročitao pesme, ali je bio iznenađen velikim brojem pesama koje mu je kolega doneo, pa ga je upitao kako je mogao toliko da ih napiše.
– Ne znam ni sam kako sam to napisao, odgovara učitelj, malo više sam popio, pa mi došlo lepo u duši, osetio sam neko božansko nadahnuće, pa sve to stavio na papir… Gorim od nestrpljenja da čujem vaše cenjeno mišljenje.
– Dragi prijatelju, moje mišljenje je, bar što se tiče vaše poezije, da se odmah upišete u trezvenjake.
**U kafani za dva različita stola sedeli su srpski pesnici Đura Jakšić i Radomir Brzak. U jednom trenutku konobar donese Đuri Jakšiću ceduljicu od Radomira Brzaka na kojoj je pisalo:
„Stihoklepcu koji je svakom mrzak
mućak jaje, mućku daje,
Brzak.“
A Đura mu na poleđini pomenute ceduljice odgovori:
„Oj, pesniče glasa štura!
Pa zar daje koji prosi?
Pa zar ćuran jaja nosi?
Đura“
**Đura Jakšić je napisao pesmu “Otadžbina” i imao je ugovoreno sa izdavačem u kom roku da je uredi i preda. Đura je u brzini, u poslednji čas, odneo pesmu napisanu na listu hartije, masnom od bureka, koji je netom pojeo.
**Jednog dana Đura nije ništa pio, pa uveče svrati u „Tri šešira“ u Skadarliji, kafane koju je uz još nekoliko drugih nazivao „vinskim vrelom“. Naručujući piće, Đura je izgovorio stihove:
„E, nasuvo kad si, Đuro
Ceo ovaj dan izurô,
A tu smo pred „vinskim vrelom“
Častiću te okom celom.“
Doktor Vladan Đorđević, koji se zatekao tu u tom trenutku, mu je uputio prekor takođe u stihovima:
„Kada zdravlje tako paziš,
Znaj da pravo u grob gaziš!“
A Đura mu je na to odgovorio:
„Prekora sam tvoga vredan,
Ali šta ću kad sam – žedan!“
**Đura Jakšić bio je poznat po tome što je često ceh u kafani plaćao svojom umetnošću. Tako je jednom pitao krčmara da mu da besplatnu večeru, s tim da mu Đura napiše pesmicu koja će mu se svideti. U slučaju da se krčmaru pesmica ne svidi, Đura će mu platiti gotovinom. Krčmar je pristao, a kada se Đura dobro najeo, počeo je da recituje pesmice jednu za drugom. Međutim, krčmaru se nijedna nije svidela. Najzad je Đura odrecitovao:
„Ej, keso moja sa mnogo dinara, Iziđi iz džepa, isplati krčmara!“
– E, to mi se sviđa, to čekam! – reče krčmar.
– E, vala, i ja jedva dočekah! – reče Đura i ode.
**Đura Jakšić je često provodio vreme na Savi ispred gostionice Gašpara kafedžije (kog pominje i u svojim pripovetkama). Jednom prilikom ga neki poznanik tamo srete i upita:
– Šta radite, gospodine Đuro?
– Eto, ugađam, pa nikako da ugodim. – odgovori Đura.
– A šta to ugađate?
– Još po ručku sišao sam ovamo da se sunčam i pijem belo vino sa kiselom vodom, ali nikako da ugodim da istovremeno popijem i vino i vodu, pa da idem. Pretekne mi vina – ja naručim vodu. Posle mi pretekne vode – ja naručim vina. Tako nekoliko puta i evo, još nisam ugodio!
Opanak, (K. M)
