Rajski Apatin: Idealna destinacija za ribolovce i hedoniste

0
309

Ako biste upitali nekog ko nije bio u Apatinu, koja mu je prva asocijacija na možda i najlepši grad Bačke, velike su šanse da bi odgovorio kao iz puške – Apatinska pivara. Ali, iako najveća fabrika piva u Srbiji, izgrađena još 1756. godine kao carska pivara, ona nije usamljena reprezentativna tekovina ovdašnjih vrednih i štedljivih žitelja, kao ni velikodušne prirode, ni malo uzdržane po pitanju ukrašavanja okolnih predela.

Stoga će ljubitelji divljine skrenuti pažnju strancu ili domaćem gostu na „srpsku amazoniju” koja se prostire na 5.000 hektara ovdašnje leve obale Dunava, gde Apatinski rit zajedno sa Monoštorskim ritom čini Specijalni rezervat prirode „gornje Podunavlje”. Splet bara, mrtvaja, usporenih vodenih tokova sklon je plavljenju, što nudi idealne uslove za razvoj biodiverziteta.

Ritske šume tu združuju vrbe, hrastove i topole, na čijim se nežnim ili moćnim granama odmaraju crne rode, orao belorepan i mnoge vrste čaplji. Orlovi, u skladu sa svojom ćudi, nadgledaju područje sa visine, i oblizivali bi se nad prizorom najvećeg mrestilišta riba u državi, da im je to karakteristika vrste, jedne od 150 prisutnih.

Obiljem od 50 vrsta ribe, koriste se i alasi, mudri i vešti da smisle i naprave specijalni tip čamca – „Apatinac”. Istesan od drveta, ovaj čamac ima jak i dug pramac i stabilno korito, zgodno za smeštanje ulova. Ribolov je bilo važno zanimanje stanovnika još od srednjeg veka i osnivanja naselja 1350. godine, kada je ušlo u zemljopisne knjige kao deo kaločke nadbiskupije. Ta glavna delatnost meštana posebno je živnula polovinom 18. veka, zahvaljujući ovde kolonizovanim Nemcima sa Rajne, dok su delatnici kasnije dobili i privilegije formiranjem ribarskog, lađarskog i mlinarskog cehovskog udruženja.

Najskloniji praznovanju od ove tri vrste zanatlija, alasi su pravili trodnevne svečanosti o Petrovdanu, 29. juna svake godine. Ribolovačke priče tad su bile istinitije, ispredajući se oko ulova somova, moruna  i jesetri, često teških i po 100 kilograma. Ribarske večeri, prve nedelje jula, ipak su ušle u tradiciju, ali, umesto u verodostojnost ribolovačkih priča, sada došljaci ne mogu da veruju koliko je ukusan naširoko poznat apatinski riblji paprikaš.

Pročitajte i  Svetski dan turizma: U Srbiji u avgustu broj turista veći za 25 odsto

Recept se, istina, unekoliko izmenio od davnina, kako primećuje Branko Korać iz klastera turizma Apatin, prvenstveno  zato  što jedan od glavnih nekadašnjih sastojaka – dunavska voda – više nije za piće. „Ni prostijeg jela, ni više načina da ga ne napravite kako valja ako samo malo popusti pažnja”, Korać za sada lakonski objašnjava da je umeće u održavanju balansa između dve krajnosti, jake vatre i sprečavanja da iz paprikaša uteknu ukusi, tako što paprikaš pokipi.

Relikti opšte strasti prema ribolovu danas  se osećaju i kroz pojedinačne inicijative, kada vas neki ribolovac  pozove  na takozvano „noćenje”.

„To je zapravo kratkotrajno putovanje, najčešće čamcem, u divljinu podunavskih šuma, pecanje do mraka, spavanje u šatoru na obali Dunava, buđenje pre svitanja da bi se prvi znaci jutarnjeg rumenila dočekali sa već zabačenim štapovima”, objašnjava Korać, kome, kao i svakom Apatincu „Dunav struji žilama”. Sa masovnošću ribolova, odbačena su i sujeverja, pa se danas i alasi šale na račun svojih prethodnika. I niko više ne smatra baksuznim znakom ako mu žena pređe preko mreže, ili ako neku u dolasku sretne, pa mu poželi sreću u ribolovu, niti se iko uzda u susret sa „Ciganinom” koji je nekada garantovao ribolovački uspeh.

Iako i ribolov, kao i delatnost zvana brodotesarstvo, pod koju potpada deljanje „Apatinca”, imaju izvesne ekonomske logike, naklonjeniji „pravom” biznisu ukazaće gostu na prednosti Slobodne zone Apatina, čiji privredni subjekti pod olakšanim carinskim režimom transportuju raznu robu Dunavom. Potencijalno, ovo je jedan od najkapitalnijih privrednih poduhvata u regionu, pa Apatin može da se pohvali većim izvozom nego uvozom.

Foto: Luka Šarac

Dunav je, opet, posebna priča, sa ovde beskrajnim peščanim plažama. „Mi mladi smo noćne sedeljke na obali nazivali  “prelima”, šaleći se na račun svojih predaka doseljenih posle drugog svetskog rata iz daleko brdovitijih krajeva Like i Bosanske krajine”, kaže jedna sredovečna Apatinka, koja smatra  nebitnim da se predstavi jer „zastupa razmišljanje cele svoje generacije”.

Ta su „prela” trajala do zore, uz sve benefite novog doma, mekog hleba, čvaraka, kobasica, švargli, što su ih zalivali univerzalnim srpskim pićem, rakijom. „naravno, pilo se i  pivo, jer se miris hmelja širi ovim krajem”, ona dočarava opšti utisak. „Prela” danas imaju savremenu formu, druži se tokom manifestacija “Deer Beer Fest”,  “Lički višeboj” ili “Fijakerijada”.

Pročitajte i  Stari most koji važi za najlepši u Srbiji: Nekada je imao važnu ulogu, a danas malo ko za njega zna

Sećanja naše sagovornice iz vremena nakon poslednje od mnogih kolonizacija, svedoče da se tad društvo pomalo i delilo na domaće, ravničare, i dođoše, „brđane”, draže carici Mariji Tereziji u ratu i u postelji, kako su sebe potonji reklamirali. A ravničara je bilo i sa „švapskim poreklom”, ali i Rumuna, Rusina, Bunjevaca, Slavonaca. Živeći pod okriljem oca Dunava, svi su se složili, deobe ostavljajući u vicevima, o Lali, Sosi, Ličanima, Švabama…

Ako je i bilo neke razlike, odnosila se na prve ljubavi ispod bujnih kestenova ili onih pod rogačima. Danas je zajednički duh Apatina možda i njegov najprepoznatljiviji simbol, kako naglašava Korać.

Taj specifični duh se ogleda u ponosu sad već zajedničkom istorijom, počev od predanja o ostrvu Obod, zabeleženom još u 11. veku ili o izgradnji Rimskog šanca, odnosno, nasipa, kao i dobijanju statusa trgovišta, ili varošice, rečeno današnjim jezikom, kad je Apatin bio deo Bodroške županije. Pominje se horski i ugarski kralj Žigmund Luksemburški koji je srpskom despotu Stefanu Lazareviću darovao Apatin početkom 15. veka. Tokom Lazarevićeve vladavine, grad dobija i svoje rečno pristanište.

O vremenu nakon Mohaničke bitke 1526. godine i zaposedanja oblasti od Turaka, radije se ćuti jer je Apatin tada bio nenaseljena pustara sve do sredine 18. veka. Tada carica Marija Terezija od tog avetinjskog mesta pravi najvažniji tranzitni centar za kolonizaciju nemačkog stanovništva u Bačku.

Već 1755. godine Apatin ponovo postaje varošica, sa pravom na održavanje četiri vašara godišnje, otkud i ostaje navika narodnih sabora. I od tad se neometano razvija, uglavnom na osnovu zanata vezanih za reku, a zahvaljujući vrlinama žitelja sa svih strana Ugarskog carstva, Apatin postaje  ono što je danas, grad sa mnoštvom raznovrsnih spomenika.

Danas se Apatinci diče i gradskom kućom, podizanom od 1905. do 1907. godine, i osnovnom muzičkom školom „Stevan Hristić”, glavnim Trgom Nikole Tesle,  sinagogom iz 18. veka, Jevrejskim grobljem, termalnim vodama, ogromnim brojem skulptura na otvorenom i sličnim brojem kafana… Ponose se i sve aktivnijim seoskim turizmom, koji najdirektnije upoznaje goste sa  pravom  naravi  Apatinaca.  Apatinci su leti  okrenuti  prirodi, voljenom Dunavu, vikendicama sa letnjom kuhinjom gde žive dogod im vremenski uslovi dozvole. „Zimi je situacija nešto drugačija, tada postajemo pomalo apatični, “preživljavamo” do sledećeg proleća družeći se po kućama”, kako Korać tumači prilike. Kulturni život se „svodi” na posete bioskopu, izložbama u gradskoj galeriji, pozorišnim predstavama i koncertima  u  domu kulture „po pravilu rasprodatim”.

Pročitajte i  Svetski dan turizma: U Srbiji u avgustu broj turista veći za 25 odsto
Gradska kuća u Apatinu

„Generalno strpljivi, tolerantni i gostoprimljivi Apatinci i tokom zimskih meseci priređuju svetkovine poput sportskih priredbi, novogodišnjeg vašara, izložbe cveća povodom Osmog marta, čisto da nam zima malo brže prođe”, kaže Korać. Ali, bilo leto ili njen hladni i vetroviti sezonski oponent, priče se vrte oko dva najznamenitija ovdašnja brenda, Jelen piva i ribljeg paprikaša.

U Apatinu, kako tvrdi Korać, nema  kuće bez bar jednog majstora za to „mitsko jelo”. Recepti se dele čulom ukusa, ali najbolji pobeđuje na takmičenju „Zlatni kotlić”, početkom jula, pa se posle ispredaju priče „aaa, to je osvajač kotlića iz te i te godine”. „Nedeljom grad miriše na paprikaš, i to je jedino vreme kada zima podseti na leto”, Korać postaje vrlo emotivan, što ga ne sprečava da otkrije glavnu tajnu slasnog ručka.

Paprikaš se, kako kaže,  „kuva  napolju,  na otvorenoj vatri od suve crvene vrbe koja mora da bukti punim plamenom, pa u kotlić ponekad “uskoče” parčići ugaraka, dajući jelu poseban, zadimljeni šmek”. Takođe, mora da se pazi da vatra nikad ne utihne toliko da komadi ribe padnu na dno i zagore, iako se plamen poslednjih deset, od ukupno maksimum 45 minuta kuvanja, obavezno stišava.

Neko zauzda vatru i „jelenkom”, jer ga uvek ima uz sebe pri kulinarskim bravurama.

„Jelenkom” se lak obrok i zaliva, ali čaroliju atmosfere pravi tek žagor okupljenih oko kotlića, kada se ribolovačke priče mešaju sa hedonističkim bez ikakve zadrške, osim sledećeg radnog jutra.

Tekst: Dragana Nikoletić

Turistička organizacija Srbije i časopic Nacionalna geografija

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime