Рајски Апатин: Идеална дестинација за риболовце и хедонисте

Ако бисте упитали неког ко није био у Aпатину, која му је прва асоцијација на можда и најлепши град Бачке, велике су шансе да би одговорио као из пушке – Апатинска пивара. Aли, иако највећа фабрика пива у Србији, изграђена још 1756. године као царска пивара, она није усамљена репрезентативна тековина овдашњих вредних и штедљивих житеља, као ни великодушне природе, ни мало уздржане по питању украшавања околних предела.

Стога ће љубитељи дивљине скренути пажњу странцу или домаћем госту на „српску амазонију” која се простире на 5.000 хектара овдашње леве обале Дунава, где Апатински рит заједно са Моношторским ритом чини Специјални резерват природе „горње Подунавље”. Сплет бара, мртваја, успорених водених токова склон је плављењу, што нуди идеалне услове за развој биодиверзитета.

Ритске шуме ту здружују врбе, храстове и тополе, на чијим се нежним или моћним гранама одмарају црне роде, орао белорепан и многе врсте чапљи. Орлови, у складу са својом ћуди, надгледају подручје са висине, и облизивали би се над призором највећег мрестилишта риба у држави, да им је то карактеристика врсте, једне од 150 присутних.

Обиљем од 50 врста рибе, користе се и аласи, мудри и вешти да смисле и направе специјални тип чамца – „Апатинац”. Истесан од дрвета, овај чамац има јак и дуг прамац и стабилно корито, згодно за смештање улова. Риболов је било важно занимање становника још од средњег века и оснивања насеља 1350. године, када је ушло у земљописне књиге као део калочке надбискупије. Та главна делатност мештана посебно је живнула половином 18. века, захваљујући овде колонизованим Немцима са Рајне, док су делатници касније добили и привилегије формирањем рибарског, лађарског и млинарског цеховског удружења.

Најсклонији празновању од ове три врсте занатлија, аласи су правили тродневне свечаности о Петровдану, 29. јуна сваке године. Риболовачке приче тад су биле истинитије, испредајући се око улова сомова, моруна  и јесетри, често тешких и по 100 килограма. Рибарске вечери, прве недеље јула, ипак су ушле у традицију, али, уместо у веродостојност риболовачких прича, сада дошљаци не могу да верују колико је укусан нашироко познат апатински рибљи паприкаш.

Рецепт се, истина, унеколико изменио од давнина, како примећује Бранко Кораћ из кластера туризма Апатин, првенствено  зато  што један од главних некадашњих састојака – дунавска вода – више није за пиће. „Ни простијег јела, ни више начина да га не направите како ваља ако само мало попусти пажња”, Кораћ за сада лаконски објашњава да је умеће у одржавању баланса између две крајности, јаке ватре и спречавања да из паприкаша утекну укуси, тако што паприкаш покипи.

Реликти опште страсти према риболову данас  се осећају и кроз појединачне иницијативе, када вас неки риболовац  позове  на такозвано „ноћење”.

„То је заправо краткотрајно путовање, најчешће чамцем, у дивљину подунавских шума, пецање до мрака, спавање у шатору на обали Дунава, буђење пре свитања да би се први знаци јутарњег руменила дочекали са већ забаченим штаповима”, објашњава Кораћ, коме, као и сваком Апатинцу „Дунав струји жилама”. Са масовношћу риболова, одбачена су и сујеверја, па се данас и аласи шале на рачун својих претходника. И нико више не сматра баксузним знаком ако му жена пређе преко мреже, или ако неку у доласку сретне, па му пожели срећу у риболову, нити се ико узда у сусрет са „Циганином” који је некада гарантовао риболовачки успех.

Иако и риболов, као и делатност звана бродотесарство, под коју потпада дељање „Апатинца”, имају извесне економске логике, наклоњенији „правом” бизнису указаће госту на предности Слободне зоне Апатина, чији привредни субјекти под олакшаним царинским режимом транспортују разну робу Дунавом. Потенцијално, ово је један од најкапиталнијих привредних подухвата у региону, па Апатин може да се похвали већим извозом него увозом.

Фото: Лука Шарац

Дунав је, опет, посебна прича, са овде бескрајним пешчаним плажама. „Ми млади смо ноћне седељке на обали називали  “прелима”, шалећи се на рачун својих предака досељених после другог светског рата из далеко брдовитијих крајева Лике и Босанске крајине”, каже једна средовечна Апатинка, која сматра  небитним да се представи јер „заступа размишљање целе своје генерације”.

Та су „прела” трајала до зоре, уз све бенефите новог дома, меког хлеба, чварака, кобасица, шваргли, што су их заливали универзалним српским пићем, ракијом. „наравно, пило се и  пиво, јер се мирис хмеља шири овим крајем”, она дочарава општи утисак. „Прела” данас имају савремену форму, дружи се током манифестација “Deer Beer Fest”,  “Лички вишебој” или “Фијакеријада”.

Сећања наше саговорнице из времена након последње од многих колонизација, сведоче да се тад друштво помало и делило на домаће, равничаре, и дођоше, „брђане”, драже царици Марији Терезији у рату и у постељи, како су себе потоњи рекламирали. А равничара је било и са „швапским пореклом”, али и Румуна, Русина, Буњеваца, Славонаца. Живећи под окриљем оца Дунава, сви су се сложили, деобе остављајући у вицевима, о Лали, Соси, Личанима, Швабама…

Ако је и било неке разлике, односила се на прве љубави испод бујних кестенова или оних под рогачима. Данас је заједнички дух Апатина можда и његов најпрепознатљивији симбол, како наглашава Кораћ.

Тај специфични дух се огледа у поносу сад већ заједничком историјом, почев од предања о острву Обод, забележеном још у 11. веку или о изградњи Римског шанца, односно, насипа, као и добијању статуса трговишта, или варошице, речено данашњим језиком, кад је Апатин био део Бодрошке жупаније. Помиње се хорски и угарски краљ Жигмунд Луксембуршки који је српском деспоту Стефану Лазаревићу даровао Апатин почетком 15. века. Током Лазаревићеве владавине, град добија и своје речно пристаниште.

О времену након Моханичке битке 1526. године и запоседања области од Турака, радије се ћути јер је Апатин тада био ненасељена пустара све до средине 18. века. Тада царица Марија Терезија од тог аветињског места прави најважнији транзитни центар за колонизацију немачког становништва у Бачку.

Већ 1755. године Апатин поново постаје варошица, са правом на одржавање четири вашара годишње, откуд и остаје навика народних сабора. И од тад се неометано развија, углавном на основу заната везаних за реку, а захваљујући врлинама житеља са свих страна Угарског царства, Апатин постаје  оно што је данас, град са мноштвом разноврсних споменика.

Данас се Апатинци диче и градском кућом, подизаном од 1905. до 1907. године, и основном музичком школом „Стеван Христић”, главним Тргом Николе Тесле,  синагогом из 18. века, Јеврејским гробљем, термалним водама, огромним бројем скулптура на отвореном и сличним бројем кафана… Поносе се и све активнијим сеоским туризмом, који најдиректније упознаје госте са  правом  нарави  Апатинаца.  Апатинци су лети  окренути  природи, вољеном Дунаву, викендицама са летњом кухињом где живе догод им временски услови дозволе. „Зими је ситуација нешто другачија, тада постајемо помало апатични, “преживљавамо” до следећег пролећа дружећи се по кућама”, како Кораћ тумачи прилике. Културни живот се „своди” на посете биоскопу, изложбама у градској галерији, позоришним представама и концертима  у  дому културе „по правилу распродатим”.

Градска кућа у Апатину

„Генерално стрпљиви, толерантни и гостопримљиви Апатинци и током зимских месеци приређују светковине попут спортских приредби, новогодишњег вашара, изложбе цвећа поводом Осмог марта, чисто да нам зима мало брже прође”, каже Кораћ. Али, било лето или њен хладни и ветровити сезонски опонент, приче се врте око два најзнаменитија овдашња бренда, Јелен пива и рибљег паприкаша.

У Апатину, како тврди Кораћ, нема  куће без бар једног мајстора за то „митско јело”. Рецепти се деле чулом укуса, али најбољи побеђује на такмичењу „Златни котлић”, почетком јула, па се после испредају приче „ааа, то је освајач котлића из те и те године”. „Недељом град мирише на паприкаш, и то је једино време када зима подсети на лето”, Кораћ постаје врло емотиван, што га не спречава да открије главну тајну сласног ручка.

Паприкаш се, како каже,  „кува  напољу,  на отвореној ватри од суве црвене врбе која мора да букти пуним пламеном, па у котлић понекад “ускоче” парчићи угарака, дајући јелу посебан, задимљени шмек”. Такође, мора да се пази да ватра никад не утихне толико да комади рибе падну на дно и загоре, иако се пламен последњих десет, од укупно максимум 45 минута кувања, обавезно стишава.

Неко заузда ватру и „јеленком”, јер га увек има уз себе при кулинарским бравурама.

„Јеленком” се лак оброк и залива, али чаролију атмосфере прави тек жагор окупљених око котлића, када се риболовачке приче мешају са хедонистичким без икакве задршке, осим следећег радног јутра.

Текст: Драгана Николетић

Туристичка организација Србије и часопиц Национална географија

Народно веровање: Шта да урадите на Врбицу и Цвети да бисте били здрави и лепи

На Лазареву суботу, или другачије- Врбицу, некада су ђаци...

Искористите јединствену прилику: Закупите локал на београдским пијацама!

Овом приликом обавештавамо јавност да је  ЈКП „Београдске пијаце“...