“Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде.
То је било једноставно: служба у малој српској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа.
Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора.
Затим, омладина из српских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи српска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.”
Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.
