За све оне који су до сад бадњаке куповали на пијацама и улицама, а желе да крену у Бадње јутро у прву сечу бадњака, представљамо вам обичаје који се притом поштују, према српској традицији.
Бадњак се сече пре изласка сунца. Домаћин са синовима или унуцима иде у шуму да сече бадњак, јер је обавезно да иде неко ко је млад. Дрво које се бира за бадњак је скоро увек млади храст или цер. Веома ретко, ако је такав предео, бира се јела или бор.
Бира се младо и право стабло, величине толике да га домаћин на рамену може донети кући. Пре него што га посече, домаћин му се обраћа као да се ради о живој особи “Добро јутро бадњаче и честит ти Божић”. У неким крајевима домаћин прво приноси дарове бадњаку, вино или мед, па потом приступа сечи.
А постоје и нарочита правила о томе како треба посећи бадњак и МОРАЈУ СЕ СТРОГО ПОШТОВАТИ:
Први удар секиром је са истока. Бадњак треба исећи из три пута. Понегде се трећи ударац задаје са запада да би бадњак пао ка истоку и дочекује се на раме. Негде се пак пушта да падне непресечен у потпуности. Тада се ломљењем, увртањем и сукањем одвоји од корена а тај ломљени део се зове брада. Ивер који излеће од бадњака има посебно значење. У неким крајевима покушавају да га хватају у ваздуху док излеће. Ивер се користи у многе сврхе. У неким крајевима га стављају међу карлице – посуде где се држи кајмак “да би кајмак био дебео као ивер”, или међу кошнице да пчеле буду заштићене од зла, или у воду коју потом сматрају лековитом.
Када се за бадњак иде организовано, испред села, тада се прангијама и пушкама огласи одлазак у шуму, изабере у шуми храст који се претходно освешта и залије вином и медом. Поред чеза или кочија момци јашу неоседлане коње и чине велику веселу поворку која гласно објављује свој одлазак по бадњак.
Бадњак преко дана стоји напољу. У неким деловима Србије га облаче у кошуљу. Увече, пред вечеру, уноси се у кућу уз ритуал. Када га домаћин уноси у кућу, заједно са сламом, домаћица га посипа житом, а домаћин бадњак ставља уз огњиште.
Бадњак се, у неким крајевима, прво целива и маже медом. Потом се пали и приступа се “џарању”. То је обичај чачкања и распаљивања пламена који је код храста карактеристичан по искрама које искачу из пламена.
Ово дрво има своје две симболике – хришћанску и паганску.
Више о томе можете прочитати у нашем наредном тексту.
