Руска пензионерка Љуба Морекходова (76) живи сама на удаљеној фарми крај Бајкалског језера. Ту не постоји јавни превоз, јер не постоје нормални путеви.
Ако бака Љуба мора да стигне негде током зиме, она прво обује своје старе клизаљке и изађе на залеђено бајкалско језеро.
“Моје девојачко презиме је Марков. Рођена сам у мају 1941. године. Чак и пре рата. Моје клизаљке су направљење 1943. године. Не можете ни да замислите колико су тешке! Е, то значи да су добро урађене,” поносно прича старица.
Љуба клизајући по леду прелази велику километражу веома брзо упркос годинама.
“Има четири километра у једном правцу, четири у другом: значи прелазим осам километара,” рачуна бака и додаје: “Kлизам од малена. У школу сам ишла четири километра на клизаљкама, а у пролеће и лето смо пешачили до тамо.”
“Сада ме боле леђа, али када клизам бол престаје. Kада је јак ветар, ја имам осећај да летим. Откопчам капут и појурим. Међутим, по некад се и уплашим. Ако ми клизаљке упадну у пукотину на леду, могу да паднем на лице и поломом се!”
Љуба каже да су њени одувек живели на овом месту које је од Москве удаљено око 5.481 километар.
Kада се удала отишла је да живи код мужа. Родила му је четворо деце, а када је 2011. године отишла у пензију, вратила се у очеву кућу која се налази одмах поред Бајкалског језера.
“Kада смо муж и ја отишли у пензију, вратили смо се у моју породичну кућу. Kупили смо краве и направили фарму. Сада чак имам и струју. Ја сада овде живим сама и не плашим се ничега.”
Сама сече дрва и сама се брине о стоци. Свако јутро устаје у пола пет, скува оброк за себе и за псе, обиђе краве, очисти шталу и напоји животиње.
Сада признаје да је по некад много уморна:
“Kичма ме више не слуша. Срце често прескаче. Давно сам била млада. Сада више и не чујем добро: постала сам глува,” жали се бака.
Без обзира на све, она одбија да Бајкалско језеро замени градом.
“Сурово је Бајкалско језеро. У једном моменту је као огледало, бистро и мирно, а већ у следећем моменту га ломе таласи. И тада помислим: мора неко да буде овде да га гледа – ту невероватну лепоту!”
Признајте да јој је ова кућа и мали посед око ње све у животу:
“Kада ми је муж умро, могла сам да дигнем руке од свега и одем, али нисам то учинила. Знам колико је тешко живети овде, живим ту од детињства. Али ово је моја очевина и жао ми је да је оставим. Моји родитељи су створили ово и како ја сада то да оставим?”
На жалост многи који дођу на Бајкалско језеро не виде његову пуну лепоту:
“Лети, када овде нагрну туристи, често знам да идем за њима и говорим им како не смеју да бацају свеће, како морају да покупе за собом јер све то заврши у језеру.
Да ли је заиста толико тешко да запалите или покупите смеће са собом и однесете га? Али они увек иза себе оставе смеће и са тиме нарушавају лепоту Бајкалског језера. То ме много љути,” признаје старица узнемирено.
МАГАЗИН СТИЛ/В. Миленковић
