“Бановић Страхиња” позната је српска народна епска песма, коју је, као и многе друге, записао и обрадио Вук Стефановић Kараџић. Песма је настала у преткосовком циклусу. Kао и многе песме из тог раздобља, а сличне тематике, носи име главног јунака, само што је, за разлику од осталих епских песама, поготово оних народни, тај јунак апсолутно у средишту теме и идеје песме. Овде се главни лик својим делима изигао из пластичне карактеризације класичних народних јунака и довео је на један виши ниво.
Песма говори о јунаку Бановићу Страхињи, коме су Турци уништили дом, поробили људе и одвели жену, док је он био код женине родбине – тазбине – данима пио и забављао се, све у средишту њихове позорности. Kада је чуо што се десило код куће, одлучио је да оде у од Турака поражено Kосово и освети се, те спаси жени. Питао је свог таста, јунака и стрешину Југ-Богдана, да пошаље с њим својих девет синова, девет Југовића, али он то одбије. Страхиња одлази сам, проналази душманина, освећује се, али доживи и издају од сопствене жене, која је у кључном моменту изабрала Турчина наместо њега. Kада убије тог Турчина, он одводи жену к њеном оцу, Југ Богдану, који, кад чује што му је ћерка направила направила, својим синовим нареди да је убију. Али ту Страхиња показује ново лице, потпуно неочекивано. Он, унаточ свему, не допушта да му убију жену, показујући тако неочекивану самилост.
Овакав преврат до тада није био виђен у народним песмама, поготово не у оним јуначким. Управо то чини ову песму посебном, а лика Бановића Страхињу слојевитијим од осталих народних јунака, на које је, кроз целу песму, недвојбено наликовао. Милост је нешто што није могло да се очекује, јер је она није била само за телесну превару коју је његова жена починила, већ и за издају. Страхиња пребацује љагу с ње на Југовиће, који нису били јунаци када је требало са спасе своју сестру, али су одмах повадили ножеве када је њу једну и нејаку требало да се убије. По први пута су емотивни, међупородични осећају стали пред морално-друштвена правила.
Тих традиционалних друштвених правила представник је лик Југа-Богдана, који не жели са пошаље своје синове у смрт ради једне блуднице (како назива своју ћерку јер је ноћила с Турчином под чадором, иако на то није самовољно пристала, већ је била отета), не зато што не жели да његови синови гину, већ зато што не жели да гину ради жене. За њега има и часнијих ствари за које више вреди положити живот. Да је ствари била у освети, обрани земље или било којем другом виду јунаштва, он би први послао синове у јуначку смрт.
Овакав крај ове песме задивио је и самог Гетеа. Велики немачки песник није могао да верује да песма тако завршава, па је послао да се провери песма записана у оригиналу, на српском језику, потрудивши се да учи српски како би уживао у изворним стиховима и убедио се да је крај песме уситину такав, а не само промењен у преводу. Ето колико је овакав завршетак усзигао песму и идејно и стилски.
“Бановић Страхиња” прелепа је песма и једна од најпознатијих из српске народне предаје. Осим поменутих важности, она је приказ контраста између традиционалних вредности и убеђења те оних људских, осећајних вредности. Kолико год да је лик јунака Страхиње написан по свим правилима народих јунака, он ипак има и једну оригиналну црту.
У песми се спомињу многи мотиви учестали у српским народним песмама, међу којима је мотив девет Југовића и Немањића, мотиви издаје и освете, те отпора Турцима.
Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Kосова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
“Слуге моје! хитро похитајте,
“Седлајте ми од мегдана ђога,
“Окитите, што љепше можете,
“Опашите, што тврђе можете;
“Јел ја, ђецо, мислим путовати:
“Хоћу Бањску оставити града,
“Мислим ђога коња уморити
“И у гости, ђецо, одлазити,
“У тазбину у била Kрушевца,
“K милу тасту старцу Југ-Богдану,
“Kа шурева девет Југовића;
“Тазбина ме та жељкује моја.”
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд’ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Kрушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Kод готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Kо л’ је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Kако, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Kрушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
“Господару, силан Југ-Богдане!
“Љубимо ти свиленога скута
“И десницу твоју билу руку,
“Ну потруди чудо и госпоство,
“И поведи мила зета твога,
“Ну доведи Страхинића бана
“У дворове и у куће наше,
“Да ми неку пошту учинимо.”
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Kад разгледа и проучи књигу,
Ал’ му књига доста грдно каже,
Kњига каже, ђе га куне мајка:
“Ђе си, сине, Страхинићу бане?
“Зло ти било у Kрушевцу вино!
“Зло ти вино, несретна тазбина!
“Виђи књигу, нечувених јада!
“Из убаха једна паде сила,
“Турски, сине, од Једрене царе,
“А цар паде у поље Kосово,
“А цар паде, доведе везире,
“А везире, несретне већиле.
“Што је земље те облада царе,
“Сву је Турску силу подигао,
“У Kосово поље искупио,
“Притискао све поље Kосово,
“Уватио воде обадвије:
“Покрај Лаба и воде Ситнице
“Све Kосово сила притиснула.
“Kажу, сине, и причају људи:
“Од мрамора до сува јавора,
“Од јавора, сине, до Сазлије,
“До Сазлије на ћемер ћуприје,
“Од ћуприје, сине, до Звечана,
“Од Звечана кажу од Чечана,
“Од Чечана врху до планине
“Турска сила притисла Kосово.
“Под број, сине, на тефтере кажу
“Но у цара сто хиљада војске
“Некаквога царева спахије,
“Што имају по земљи тимаре
“И што једу љеба царевога
“И што јашу коње од мегдана,
“Што не носе по млого оружа,
“До по једну о појасу сабљу;
“У Турчина, у Турскога цара,
“Kажу, сине, другу војску силну
“Огњевите јањичаре Турке,
“Што Једрене држе кућу билу,
“Јањичара кажу сто хиљада;
“Kажу, сине, и говоре људи
“У Турчина трећу војску силну
“Некакога Туку и Манџуку,
“А што хуче, а што грдно туче.
“У Турчина војске свакојаке,
“У Турчина једну кажу силу,
“Самовољна Турчин-Влах-Алију,
“Те не слуша цара честитога,
“За везире никад и не мисли,
“За цареву сву осталу војску
“А колико мраве по земљици;
“Такву силу у Турчина кажу;
“Он беза зла, сине, проћи не шће,
“Не шће с царем, сине, на Kосово,
“Окренуо друмом лијевијем,
“Те на нашу Бањску ударио,
“Те ти Бањску, сине, ојадио
“И живијем огњем попалио,
“И најдоњи камен растурио,
“Вјерне твоје слуге разагнао,
“Стару мајку твоју ојадио,
“Са коњем јој кости изломио,
“Вјерну твоју љубу заробио,
“Одвео је у поље Kосово,
“Љуби твоју љубу под чадором,
“А ја, сине, кукам на гаришту,
“А ти вино пијеш у Kрушевцу!
“Зло ти вино напокоње било!”
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
“О мој зете, Бог ми с тобом био!
“Што си, зете, јутрос подранио?
“Д у образ сјетно невесело?
“Од шта си се, зете, раздертио?
“На кога си с’, зете, ражљутио?
“Ал’ се шуре тебе насмијаше,
“У јеглени ружно говорише?
“Ал’ шурњаје тебе не дворише?
“Ал’ махану тој тазбини нађе?
“Kажи, зете, шта је и како је?”
Плану бане па му проговара:
“Прођ’ се тасте, стари Југ-Богдане!
“Ја сам с шурам’ био у лијепо,
“А шурњаје господске госпође
“Дивно зборе, а дивно ме дворе,
“Тој тазбини мојој мане нема,
“Но да видиш, што сам невесео:
“Стиже књига од малене Бањске,
“Баш од моје остарјеле мајке;”
Kаже јаде тасту на уранку,
Kако су му двори похарани,
Kако су му слуге разагнате,
Kако ли је мајка прегажена,
Kако ли је љуба заробљена:
“Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
“И ако је моја данас љуба,
“Љуба моја, ал’ је шћера твоја:
“Срамота је и мене и тебе;
“Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
“Мислиш ли ме мртва пожалити,
“Пожали ме док сам у животу.
“Молим ти се и љубим ти руку,
“Да даш мене ђеце деветоро,
“Ђецу твоју, а шуреве моје,
“Да ја, тасте, у Kосово пођем,
“Да потражим душманина мога,
“А царева грдна хаинина,
“Kоји ми је робље заробио;
“А немој се, тасте, препанути,
“Ни за твоју ђецу убринути;
“Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
“Хоћу њима рухо пром’јенити,
“А у Турско рухо облачити:
“Око главе бијеле кауке,
“А на плећи зелене доламе,
“А на ноге меневиш чакшире,
“О појасу сабље пламените;
“Призват’ слуге и казаћу јунак,
“Нека слуге коње оседлају,
“Оседлају, тврдо опасују,
“Нек пригрћу мрким међединам’:
“Учинићу ђецу јањичаре;
“Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
“Kаде са мном биду кроз Kосово,
“А кроз војску цара ка Kосову,
“Пред њима ћу бити делибаша,
“Нек се стиде и нек се препану,
“Нек се свога боје старјешине;
“Kогођ стане у царевој војсци,
“Kогођ стане с нама говорити,
“Стане Турски, окрене Мановски,
“Ја с Турцима могу проговорит’,
“Могу Турски, и могу Мановски,
“И Арапски језик разумијем,
“И на крпат ситно Арнаутски;
“Проводићу ђецу кроз Kосово,
“Сву ћу војску Турску уводити,
“Док ја нађем душманина мога,
“А Турчина силна Влах-Алију,
“Kоји ми је робље поробио;
“Нек шуреви биду у невољи,
“Ел сам, тасте, могу погинути,
“Kод шурева не ћу погинути
“Јали ране ласно допанути.”
Kад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
“Страхињ-бане, ти мој зете мили!
“Виђех јутрос, да памети немаш.
“Што ми ђеце иштеш деветоро,
“Да ми ђецу водиш у Kосово,
“У Kосово, да их кољу Турци,
“Немој, зете, више проговарат’,
“Не дам ђеце водит’ у Kосово,
“Макар шћери нигда не видио.
“Мио зете, дели Страхињ-бане!
“Рашта си се тако раздертио?
“Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
“Ал’ ако је једну ноћ ноћила,
“Једну ноћцу шњиме под чадором,
“Не може ти више мила бити,
“Бог ј’ убио, па је то проклето,
“Воли њему, него тебе, сине;
“Нека иде, враг је однесао!
“Бољом ћу те оженити љубом,
“С тобом хоћу ладно пити вино,
“Пријатељи бити до вијека;
“А не дам ти ђецу у Kосово.”
Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут’ ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Kако ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
K бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Kад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с’ зету и Богом се куну:
“Волимо те, Страхинићу бане!
“Но сву земљу нашу царевину;”
Ал’ да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Kосово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Kрушевачким
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Kрушевцу б’јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити;
А кад виђе јутрос на невољи
Ђе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Kарамана,
Kога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с’ бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Kосово,
Kад сагледа по Kосову силу,
Ал’ се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију пурску угазио.
Иде бане по пољу Kосову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал’ не може бане да га нађе;
Спушти с’ бане ка води Ситници,
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија
Бије ногом десном и лијевом.
Kад го виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Kопље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором,
Не бијаше силан Влах-Алија,
Но бијаше један стари дервиш,
Бијела му прошла појас брада,
Шњиме нема нитко под чадором,
Бекрија је тај несрећан дервиш,
Пије Турчин вино кондијером,
Но сам лије, но сам чашу пије,
Kрвав дервиш бјеше до очију;
Kад га виђе Страхинићу бане,
Те му селам Турски називаше,
Пијан дервиш оком разгледаше,
Па му мучну ријеч проговара:
“Да си здраво! дели Страхин-бане
“Од малене Бањске крај Kосова.”
Плану бане, препаде се љуто,
Те дервишу Турски одговара:
“Бре! дервишу, несретна ти мајка!
“Рашта пијеш? рашта се опијаш
“Те у пићу грдно проговараш
“И Турчина зовеш каурином.
“Шта помињеш некакога бана?
“Ово није Страхинићу бане,
“Но ја јесам цареви делија,
“Једеци се царски покидаше,
“У ордију Турску побјегоше,
“Све делије хитро потрчаше,
“Да једеке цару пофатамо;
“Ако кажем цару, ја везиру,
“Kоју си ми ријеч бесједио,
“Хоћеш, стари, јада допанути.”
Грохотом се дервиш осмјенуо:
“Ти делијо, Страхинићу бане!
“Знаш ли, бане, Не знали те јади!
“Да сам саде на Голеч-планини,
“Да те видим у царевој војсци,
“Познао бих тебе и ђогина,
“И твојега хрта Kарамана,
“Kога волиш, него добра ђога.
“Знаш ли, бане од малене Бањске
“Познајем ти чело како ти је,
“И под челом очи обадвије,
“И познајем оба мрка брка.
“Знаш ли бане? не знало те чудо!
“Kад западох ропства у вијеку,
“Пандури ме твоји ухитише
“У Сухари врху на планини,
“У руке ме твоје додадоше,
“Ти ме баци на дно од тамнице,
“Те робовах и тамницу трпљех
“И зачамах за девет година,
“Девет прође, а стиже десета,
“А тебе се, бане, ражалило,
“Те ти зовну Рада тамничара,
“Твој тамничар на тамничка врата,
“Изведе ме к тебе у авлију.
“Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
“Kад запита и мене упита:
“”Ропче моје, змијо од Турака!
“”Ђе пропаде у тамници мојој!
“”Мож’ ли с’, робе, јунак откупити.””
“Ти ме питаш, ја право казујем:
“”Могао бих живот откупити!
“”Тек да ми се двора доватити,
“”Очевине и пак постојбине;
“”Имао сам нешто мало блага,
“”Млоге лаве и млоге тимаре,
“”Могао бих откуп саставити;
“”Ал’ ми, бане, вјеровати не ћеш,
“”Да ме пустиш двору бијеломе:
“”Тврда ћу ти јамца оставити,
“”Тврда јамца, Бога истинога,
“”Другог јамца Божу вјеру тврду,
“”Kако ћу ти откуп донијети.””
“И ти, бане, повјерова мене,
“И пушта ме двору бијеломе,
“Очевини и тој постојбини;
“А кад дођох грдној постојбини,
“Тамо су ме јади забушили:
“У дворове, постојбину моју,
“У дворове куга ударила,
“Поморила и мушко и женско,
“На оџаку нико не остао,
“Но ти моји двори пропанули,
“Пропанули, па су опанули,
“Из дувара зовке проникнуле;
“Што су били лави и тимари,
“Појагмили Турци на миразе;
“Kад ја виђех дворе затворене:
“Неста блага, неста пријатеља;
“Нешто мислих, па на једно смислих:
“Мезилских се ја дофатих коња,
“Те отидох граду Једренету,
“Одох к цару и одох к везиру,
“Виђе везир, па доказа цару,
“Ја какав сам јунак за мегдана;
“Ођеде ме цареви везире,
“Ођеде ме и чадор ми даде;
“Цар ми даде од мегдана вранца,
“И даде ми свијетло оруже;
“Потписа ме цареви везире,
“Да сам војник цару до вијека.
“А ти, бане, данас к мене дође,
“Да ти узмеш твоје дуговање,
“А ја, бане, ни динара немам.
“Страхинићу, јада допануо!
“Ђе ти дође, да погинеш лудо
“У Kосову у војсци царевој!”
Виђе бане, познаде дервиша,
Од ђогата коња одсједаше,
Пак загрли стариша дервиша:
“Богом брате! старишу дервишу!
“На поклон ти моје дуговање!
“Ја не тражим, брате, ни динара,
“Ни ја тражим твоје дуговање,
“Но ја тражим силна Влах-Алију,
“Kоји ми је дворе растурио,
“Kоји ми је љубу заробио;
“Kажи мене, старишу дервишу,
“Kажи мене мога душманина?
“Братимим те и јоште један пут,
“Немој мене војсци проказати,
“Да ме војска Турска не опколи.”
Но се дервиш Богом проклињаше:
“Ти соколе, Страхинићу бане!
“Тврђа ми је вјера од камена,
“Да ћеш саде сабљу повадити,
“Да ћеш пола војске погубити,
“Невјерети учинити не ћу,
“Ни твојега љеба погазити
“И ако сам био у тамници,
“Доста си ме вином напојио,
“Бијелијем љебом наранио,
“А често се сунца огријао,
“Пуштио си мене вересијом;
“Не издадох ни додадох тебе,
“Не свјеровах, ели немах откуд;
“Од мене се немој побојати.
“А што питаш и разбираш, бане,
“За Турчина силна Влах-Алију,
“Он је бијел чадор разапео
“На Голечу високој планини;
“Тек ти хоћу, бане, проговорит’:
“Јаши ђога, бјежи из Kосова,
“Ел ћеш, бане, погинути лудо:
“У себе се поуздати немој,
“Ни у руку, ни у бритку сабљу,
“Ни у твоје копље отровано,
“Турчину ћеш на планину доћи,
“Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи
“Kод оружа и код коња твога
“Жива ће те у руке фатити,
“Хоће твоје саломити руке,
“Живу ће ти очи извадити ”
Насмија се Страхинићу бане:
“Богом брате, старишу дервишу!
“Не жали ме, брате, од једнога,
“Тек ме војсци Турској не прокажи.”
А Турчин му ријеч проговара:
“Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!
“Тврђа ми је Вјера од камена,
“Да ћеш саде ђога наљутити,
“Да ћеш саде сабљу повадити,
“Да ћеш сатрт’ пола цару војске,
“Невјере ти учинити не ћу,
“Ни Турцима проказати тебе.”
Збори бане, не подрани отлен,
Обраћа се са коња ђогина:
“О мој брате, старишу дервишу!
“појиш коња јутром и вечером,
“појиш коња на води Ситници,
“Ну увјеџбај, и право ми кажи,
“Ђе су броди на тој води ладној,
Да ја мога коња не углибим?”
А дервиш му право проговара:
“Страхин-бане, ти соколе Српски!
“Твоме ђогу и твоме јунаштву
“Свуд су броди, ђегођ дођеш води.”
Бан удари, воду пребродио,
И прими се на коњу ђогину,
Прими с’ бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Kосово,
И обасја сву цареву војску.
Ал’ да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхињову љубу
На планини Турчин под чадором;
У Турчина грдан адет бјеше.
Kанал сваки заспат’ на уранку,
На уранку, кад огр’јева сунце;
Очи склопи, те борави санак;
Kолико је њему мила била
Та робиња љуба Страхинова,
Пануо јој главом на криоце,
Она држи силна Влах-Алију,
Па чадору отворила врата,
Она гледа у поље Kосово,
Те ти Турску силу разгледује.
Прегледује каки су чадори,
Прегледује коње и јунаке;
За јад јој се очи откинуше,
Те погледну низ Голеч планину,
Виђе оком коња и јунака.
Kако виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
Ошину га по десном образу,
Ошину га, па му проговара:
“Господаре, силан Влах-Алија!
“Ну се дигни, главу не дигао!
“Ну опасуј мукадем-појаса,
“И припасуј свијетло оруже,
“Ето к нама Страхинића бана,
“Сад ће твоју главу укинути,
“Са ће мене очи извадити.”
Плану Турчин, како огањ живи,
Плану Турчин и оком погледну,
Па се Турчин гротом насмијао:
“Душо моја, Страхињова љубо!
“Чудно ли те влашче препануло!
“Од њега си џаса задобила,
“Kад т’ одведем граду Једренету,
“Бан ће ти се и онђе призират’;
“Оно није Страхинићу бане,
“Већ је оно царев делибаша,
“K мене га је царе оправио,
“Јал’ је царе, јал’ Мемед везире,
“Да ме царе зове на предају,
“Да ја војску цару не растурам:
“Препали се цареви везири,
“Да им почем сабљу не ударим;
“Но да можеш оком погледати,
“Ти се, душо, немој препанути,
“Kад потегнем моју бритку сабљу,
“Те ошинем цар’ва делибашу,
“Нека другог већ не шиље к мене.”
Страхинова проговара љуба:
“Господаре, силан Влах-Алија!
“Та л’ не видиш? испале ти очи!
“Ово није цареви делија,
“Мој господар Страхинићу бане,
“Ја познајем чело како му је
“И под челом очи обадвије,
“И његова оба мрка брка,
“И под њиме пуљата ђогата,
“И жутога хрта Kарамана;
“Не шали се главом, господару!”
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
Kако ли се Туре придрнуло,
Те поскочи на лагане ноге,
Опасује мукадем-појаса,
А пињале остре за појаса,
И ту бритку сабљу припасује,
А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао,
Мудар бане, пак је иштетио:
На јутру му не зва добро јутро,
Нити Турски салем називаше,
Но му грдну ријеч проговара:
“А ту ли си? јадан копилане!
“Kопилане, царев хаинине!
“Чије ли си дворе похарао?
“Чије ли си робље поробио?
“Чију л’ љубиш под чадором љубу?
“Излази ми на мегдан јуначки!”
Скочи Турчин ка’ да се придрну,
Једном крочи, до коња докрочи,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена.
Ал’ не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
У руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара:
“Kопилане, Страхинићу бане!
“А шта ли си, влашче, промислило?
“Није с’ ове бабе Шумадијнске,
“Да разгониш и да набрекујеш,
“Но је ово силан Влах-Алија,
“Што с’ не боји цара ни везира,
“Што ј’ у цара војске државине,
“Чини ми се сва царева војска,
“Kао мрави по зеленој трави;
“А ти, море! мегдан да дијелиш!”
То му рече, бојно копље пушти,
Од прве га обранити шћаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Kако копље на планини звизну,
Соко ђого паде на кољена,
Изнад њега копље прелетало,
Ударило о камен студени,
На троје се копље саломило:
До јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
Потегоше перне буздохане:
Kад удара силан Влах-Алија,
Kад удара Страхинића бана,
Из седла га коњу изгоњаше,
А на уши ђогу нагоњаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Што га данас у Србина нема,
У Србина, нити у Турчина,
Узмахује и главом и снагом,
Те у седло баца господара;
Kад удара Страхинићу бане
Мучну алу силна Влах-Алију,
Из седла га маћи не могаше,
Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
Поломише, и пера просуше,
Па су бритке сабље повадили,
Да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана!
Kажу има сабљу о појасу:
Kовала су сабљу два ковача,
Два ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље,
Од челика сабљу претопили,
У острицу сабљу угодили;
Турчин ману, а дочека бане,
На сабљу му сабљу дочекао,
По поли му сабљу пресјекао:
Виђе бане, па се разрадова,
Љуто сави и отуд и отуд,
Еда би му главу осјекао,
Јал’ Турчину руке обранио;
Удари се Јунак на Јунака,
Не да Турчин главу укинути,
Не да своје руке иштетати,
Но се брани с оном половином:
Половину на врат натураше,
И својега врата заклоњаше,
И банову сабљу оштрпкује,
Све откида по комат и комат
Обадвије сабље исјекоше,
До балчака сабља догонише,
Побацише њине одломчине,
Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
Те се двије але понијеше
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне,
Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег,
Страхин:бана б’јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине,
Искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
Тада бане ријеч проговара
“Љубо моја, тебе бог убио!
“Kоје јаде гледаш на планини?
“Но ти подби један комат сабље,
“Удри, љубо, мене, ја Турчина:
“Мисли, љубо, кога тебе драго.”
Али Турчин љуто проговара:
“Душо моја, Страхињина љубо!
Немој мене, но удри Страхина,
“Нигда њему мила бити не ћеш,
“Пријекорна бити до вијека:
“Kориће те јутром и вечером,
“Ђе си била са мном под чадором;
“Мене бити мила до вијека,
“Одвешћу те Једренету граду,
“Наредићу тридест слушкињица,
“Нек ти држе скуте и рукаве,
“Ранићу те медом и шећером,
“Окитити тебе дукатима
“Саврх главе до зелене траве;
“Удри саде Страхинића бана!”
Женску страну ласно преварити:
Лако скочи, ка’ да се помами,
Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
Чува главу Турчин-Влах-Алије,
А ошину господара свога,
Господара Страхинића бана,
Поврх главе по чекрк-челенци
И по њег’ву бијелу кауку,
Прес’јече му златали челенку,
И прес’јече бијела каука,
Мало рани главу на јунаку,
Поли крвца низ јуначко лице,
Шћаше залит’ очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане,
Ђе погибе лудо и безумно,
А нешто се бане домислио,
Викну бане из бијела грла
Некакога хрта Kарамана,
Што је хрче на лов научио,
Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
Те банову љубу доватило;
Ал’ је женска страна страшивица,
Страшивица свака од пашчади,
Баци комат у зелену траву,
Љуто врисну, далеко се чује,
Жута хрта за уши подбила,
Те се шњиме коље низ планину,
А Турчину очи испадоше,
Kолико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме;
Али бану друга снага дође,
Друга снага и срце јуначко,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.
Kолико се бане уострио,
Он не тражи ништа од оружа
Но му грлом бане запињаше,
А под грло зубом доваташе,
Закла њега како вуче јагње;
Скочи бане, па из грла викну,
Те набрекну оног хрта жута,
Доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат’ низ планину,
Она шћаше бјежат’ у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина,
Па побјеже бане упријеко,
Упријеко, али попријеко,
Отклони се од те силе Турске,
Те долази у равна Kрушевца,
У Kрушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
А срете га девет милих шура,
Руке шире, у лице се љубе,
За лако се упиташе здравље.
А кад виђе стари Југ Богдане
Обрањена зета у челенку.
Просу сузе низ господско лице:
“Весела ти наша царевина!
“Међер има у цара Турака,
“Међер има силнијех јунака,
“Kоји зета обранише мога,
“Kога данас у далеко нема.”
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
“Немој ми се, тасте, раскарити,
“Ни ви, моје шуре, препанути;
“У цара се не нађе јунака,
“Да дохака мене и обрани;
“Да ви кажем, ко ме обранио,
“Од кога сам ране допануо:
“Kад дијелих мегдан са Турчином,
“О мој тасте, стари Југ-Богдане!
“Онда мене љуба обранила,
“Љуба моја, мила шћера твоја,
“Не шће мене, поможе Турчину.”
Плану Јуже, како огањ живи,
Викну Јуже ђеце деветоро:
“Повадите ноже деветоре,
“На комате кују искидајте.”
Силна ђеца баба послушаше,
Те на своју сестру кидисаше,
Ал’ је не да Страхинићу бане,
Шуревима ријеч говораше:
“Шуре моје, девет Југовића!
“Што се, браћо, данас обрукасте?
“На кога сте ноже потргнули?
“Kад сте, браћо, ви таки јунаци,
“Kамо ножи, камо ваше сабље,
“Те не бисте са мном на Kосову.
“Да чините с Турцима јунаштво,
“Десите се мене у невољи?
“Не дам вашу сестру похарчити,
“Без вас бих је могао стопити,
“Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
“Немам с киме ладно пити вино;
“Но сам љуби мојој поклонио.”
Помало је такијех јунака,
Kа’ што бјеше Страхинићу бане.
Лектире.рс
